Čekajući teatar- Četvrti deo
Priča o dve, tri Medeje
Danas se vraćamo još dalje u prošlost, u Antičku Grčku i Atinu, prvu prestolnicu drame. Kada se drama Medea pojavila, ona je tada bila progresivno, revolucionarno delo koje je uzdiglo mladog Euripida na pijadestal uz ostale velikane njegove epohe.
Medea, strašna i veličanstvena, nosilac radnje, najveći zlikovac a i pobednik na samom kraju. Medea čarobnica, najljudskija ličnost dotadašnje tragedije i jedan od prototipa glumačke umetnosti. Popularna do dana današnjeg.
Filmskih adaptacija na ovo antičko remeg-delo bilo je tuce a ovde ćemo izdvojiti dva koja su i najuspelija i najviše pažnje privukla. Oba podjednako dobra a hronološki prvo:
Medea (1969) u režiji Pijera Paola Pasolinija
Ovaj je od dva filma bliži originalu, možda baš zbog mediteranskog temperamenta koji su režiser i cela filmska postava delili sa autorom drame. Marija Kalas u ulozi Medeje je zavodljiva, moćna, puna strasti i razjarena. Raskoš boja i kostima svakom događaju pridodaju dodatnu veličinu a sam kraj završava se eksplozivno, sa velikom lomačom.
Drugi film je:
Medea (1988) u režiji Lars Von Trira
Koji je hladan, sporog ritma, tih. Ništa neobično za ovog režisera. Niti je neobično što je Lars Von Trir one najužasnije stvari u drami, u svom filmu učino još užasnijim.
Kristin Olsen u filmu igra Medeju umornu, usamnjenu, Medeju koja iza sebe ima najbolje svoje godine. A opet strašnu u svom tihom besu i očaju.
Film je u koloru a sve boje mogu da se podvedu u spektar sivog. Prikaz konstantne ravnice koja guši.
