ПРЕПОРУКА КЦК - јун 2020. - ДЕЗИНФЕКЦИЈА КУЛТУРОМ
КЊИГА
Годоов дублер, аутор Душан Видаковић (1969), издавач Алма, Београд, 2019. Хаиђин, писац ове невелике књиге хаикуа која се сама препоручује за читање насловом и сведеношћу форме, дакле, Душан Видаковић, ( песник, новинар, посвећеник културе који живи у Ваљеву а објављује књиге и у Пољској , у Словенији...) приближава нам позоришну сцену откривајући је са наличја. Разоткривајући, заправо оне невиђене делове те скупе играчке која се зове ПОЗОРИШТЕ, демистификује гламур и патетику коју сцена неминовно поседује али истиче свевременост и неуништивост те уметности која опчињава, заводи, подиже и руши оне који закораче у њене одаје, оне који јој припадају.
Књига о позоришту а обликована од поезије и то оне сведеног стиха: хаику.
Неко ко познаје сцену и око сцене, ко је види изнутра, упућује нас у смисао те игре која се непрестано негде понавља и потребна је човеку. Ма колико та игра била саткана од ироније, обрнуте логике и чекања.
А писац је Годоов дублер. На пример. Тако можемо објаснити наслов јер ова поезија сама себе објашњава у потпуној целини изговореног.
Затворене у хаику рам ове слике су морале да проговоре пуним смислом, па и вишесмислено. Аутор се прилагодио старој јапанској форми (17. век) која је овог пута превазишла место и време настанка па и строга правила форме (три стиха, 17 слогова) и постала хаику афоризам. И то позоришни. И животни, потом. Зато што је позориште – живот упакован у сценографију, рикванд, нешто иза и нешто испред завесе... Негде између претпремијере и премијере. На рођендану /ћелаве певачице –/ Годоов двојник. Или: Сабирни центар./ Праизведба флешбека/ античке тезе.
КЊИГА ЗА ДЕЦУ
Судбина једног Чарлија, аутор Александар Поповић, издавач Пчелица. Књига је имала много издања. Аутор, познати књижевник, велики драмски писац, Александар Поповић, део своје уметничке вештине и маште преточио је и у приповест о мачку Чарлију, у књигу која је омиљена многим генерацијама читалаца и која носи те ванвременске поруке и опчињава заувек... У овом роману писац се опредељује за традиционалне мотиве које провлачи кроз приповедање на модеран начин: живот мачка Чарлија је испуњен пустоловинама, он напушта мајку, путује бродом у Напуљ, упознаје девојчицу Виолету, стиже до циркуса, потуца се очајан на разним местима, осваја срца напуљских мачака... смењују се авантуре, радост, туга, смех... Прича о Чарлију је преточена и у позоришну представу, то је, да поновимо, омиљена литература, па и лектира многих школараца, а обавезна књига у библиотекама многих читалаца који су уз њу одрастали... Једна од оних књига за све узрасте.
Филм
Случајно тата/Одједном тата, Demain tout commence, 2016, редитељ: Hugo Gélin. Глумци: Omar Sy, Clémence Poésy, Antoine Bertrand. Филм је сниман у Француској и Енглеској, комедија која ће вас и насмејати и дирнути до суза. То је прича о Самуелу који живи безбрижно и без обавеза на француској ривијери све док не сазна да има кћер коју му оставља бивша девојка Кристин. Он се сналази са дететом сам и покушава да пронађе Кристин у Лондону, у томе не успева, али добија посао водитеља на локалној телевизији... Године пролазе и он постаје пажљив и нежан отац... Наравно, дешавају се неочекивани обрти и расплет који овај филм чини веома занимљивим. Филм који се памти и гледа више пута.
ПОРУКА
Душан Видаковић ( хаику из Годоовог дублера): Позориште је/ свуда око нас. Ваљда/ и у театру.
ČEKAJUĆI TEATAR drugi deo- DEZINFEKCIJA KULTUROM
Napraviti adaptaciju drame u film uopšte nije jednostavna stvar. Usudio bih se reći da je adaptacija stripa (jako česta pojava danas) daleko lakša. Strip ima svoj kolorit, likove veće od života i radnju iscepkanu na scene, nešto daleko atraktivnije za ekran.
Drama je kruta forma, zaokružena, teži savršenstvu. Sve te osobine jedan filmski scenario ne bi sebi smeo da dozvoli jer je svakog trenutka u službi režisra i filma, scenario uvek ostaje samo segment celine od koje zavisi.
Zato većina dramskih adaptacija samo naliče na film i više su samo predstava snimljena kamerom.
Neko koga bih izdvojio kao nekog ko je znao da pronađe alhemiju i balans između ove dve forme je veliki autor, tvorac sada već mnogih klasika, japanski režiser Akira Kurosava. Evo i tri njegove značajne adaptacije.
RAN (1985)
Ovde ćemo se ponovo vratiti i na Šekspira to jest konkretno, kralja Lira. Ovde je slavni režiser maksimalno iskoristio potencijal engelskog dramskog pisca i preneo ga u feudalni japan (veliku Kurosavinu inspiraciju). Visoki govor elizabetanske drame savršeno se uklopio u oštru japansku misao, njihove kanone i tradiciju. Kurosava je još dodao na muškom principu zamenivši kćerke kralja Lira za sinove Lorda Hidetora tim podvukavši patrijahalnu pretendenciju japanske kulture.
Scena u Liru kod Šekspira, čije je rešenje uvek zadavalo muke na pozornici, u filmu Ran ovde dobija na svojoj širini i lepoti. To je scena polja. Ceo ovaj film teži ka širini i veličini prazne misli, potpuno različito od sledećeg filma koji ćemo pomenuti.
TRON KRVI (1957)
Adaptacija Šekspira takođe, ovog puta Magbeta. Ovo je drugačiji film, intiman, u proseku jedva da imaš dva glumca u kadru a i kada ih imaš više, razbacani su, raštrkani, sami. Jednu od najznačajnijih scena u drami, Magbetov monolog pred čin ubistva, glavni glumac, Toširo Mifune, prolazi u tišini gde nam krupni kadrovi njegovog lica i svedenost njegovih oštrih pokreta podjednako govore koliko i gusto pisane Šekspirove reči.
Ovo delo se oslobađa svog dramskog prototipa koliko u tome da menja prirodu svoje priče. Magbet govori o zlu i slepoj ambiciji, Tron krvi o strahu i paranoji koju bilo koji vid mnoći nosi.
DONZOKO (SA DNA) (1957)
Sa Dna je adaptacija istoimene drame Maksima Gorkog. Priča o grupi siromaha koji žive u rupi-đubrištu ispod grada u nemogućim uslovima. Najtačnije bi se moglo reći da je ovo drama stanja i karaktera a ne radnje jer radnje i nema. Likovi koji su tu, oni postoje, oni pate i oni umiru ili bivaju oterani, bedni u svojoj pasivnosti čekaju kraj.
Lepota ovog dela je u piktoresknosti likova, njihovim snovima i sudbinama koja čini živim i ne sumornim, lepota života koja uvek nađe pukotinu da se promoli.
Za razliku od svih ostalih dramskih adaptacija koje se trude da dramu približe ovom našem veremenu i mentalitetu, Kurosava drame vraća u prošlost, u epohu koju on itekako dobro poznaje i time delo lišava ukusa modernog i pomodnog. On posvećuje ceo film univerzalnom stanju čoveka i njegovoj patnji, koja se kroz vremena ne menja. Dok njegovi likovi prerastaju arhetipe koje predstavljaju, postaju prave lilčnosti sa kojim a saosećamo i proživljavamo katarzu.
4. јун – Међународни дан деце жртава насиља „Скровишта и слободишта“,ОШ „Свети Сава"
Позоришна представа „СКРОВИШТА И СЛОБОДИШТА“
Пројекат АНА
ОШ „Свети Сава“
Поводом Међународног дана деце жртава насиља, 4. јун, Културни центар ће за своје кориснике онлине приказати позоришну представу „СКРОВИШТА И СЛОБОДИШТА“, која је заправо резултат преданог рада професора ОШ „Свети Сава“, Сандре Максимовић са децом у оквиру пројекта „АНА“, а који подразумева слободну обраду књиге „Дневник Ане Франк“. Представа је производ заједничког дечијег рада и причом о Анином животу у скровишту, проналазе и себе у овом времену модерне технологије и заборављене људске вредности.
Дневник Ане Франк је дело Ане Франк, која је једне од жртава Холокаустао и књига је објављена од стране њеног оца Ота 1947. Као прогоњени јевреји, породица Франк се пред нацистима сакрива у тајним просторијама фирме њеног оца у Амстердаму и кроз њен дневик сазнајемо како се мала Ана борила са недаћама рада и насиља.
СУСРЕТИ СЕЛА 2020- ДЕЗИНФЕКЦИЈА КУЛТУРОМ
СУСРЕТИ СЕЛА 2020- ДЕЗИНФЕКЦИЈА КУЛТУРОМ
ГОСПОН МИКА ГАРАВИХ СОКАКА- ФЕШТ
ČEKAJUĆI TEATAR prvi deo- DEZINFEKCIJA KULTUROM
ČEKAJUĆI TEATAR
Drage naše sugrađanke i sugradjani.
U toku je pandemija koja je, hteli mi to ili ne, promenila čovekovo posmatranje na sve pa i na samog sebe. Neke vrednosti su se promenile, neke se grade, neke su se, prirodom nužnog, stavile po strani. Čeka se poredak.
Jedna od tih stvari, u kojima smo trenutno u nemogućnosti da uživamo jeste pozorište, ogledalo javnog života, pokazatelj aktuelnog, umetnost bliža od drugih zbog svog živog kontakta sa posmatračem.
I dok željno čekamo da se poredak vrati, da u ovom svetu ponovo zavlada bliskost i normalan ljudski kontakt, onima gladnih teatrom, predlažemo, kao neadekvatnu ali opet kvalitetnu zamenu, filmove rađene po vrhunskim dramskim tekstovima i vrsnim predstavama.
Ove nedelje reč je o delima oca moderne drame, Vilijemu Šekspiru.
MAGBET (2015), režija Džastin Kurcel
Drama Magbet je uvek imala problema sa svojim ekranizacijama. Previse je mračna vizuelno za film, čije je sredstvo izražaja baš slika, i previše je mračna duhovno da, bez one neposredne magije pozorišta, gledalac doživi katarzu. U ovom delu, autor prevazilazi oba problema vrlo uspešno. On, kao prvo, radnju seli iz klaustrofobične teskobe dvorca na front i bitku, zamenjuje hladne zidove za prašinu natopljenom krvlju i znojem, daje mu širinu koju traži veliki ekran a opet ostavlja fokus na ličnostima. Majkl Fazbinder u ulozi Magbeta je i strašan i tragičan, on je surovi neustrašivi ratnik čija je promišljena ličnost u komadu zamenjena sirovim intelektom i instinktom zveri, on sa harizmom modernog negativca nosi ruho zla po kome je ova drama poznata.
Delo koje neće nikog ostaviti ravnodušnom.
ROMEO I JULIJA (1995), režija: Baz Lurman
Može se reći da je ovaj zaboravljeni dragulj svetske kinematografije gotovo sam i bez ičije pomoći doveo klasičnu dramu u dvadeset prvi vek. Zadržavši visoki govor i kompleksnu radnju jednog Šekspira, radnja se seli iz trga u Veroni na modernu plažu i rat između lokalnih bandi a čuveni ljubavnici (Leonardo De Kaprio, Cler Deins) prikazani su kao moderni tinejdžeri, smeli, cinični i preplanuli, koji nose pištolje umesto mačeva kao u originalnom komadu (iako na tim pištoljima piše: mač)
Ovaj film je prava vizuelna poslastica i preporučuje se svakom ko je tvrdio da je Šekspir dosadan.
HAMLET U SVETU BIZNISA (1987), režija: Aki Kaurismaki
Može se slobodno reći da je ovaj film unikat svoje vrste i među Šekspirovim obradama a i među filmovima. U pitanju je nenametljiva šašava komedija o Hamletu, ne princu već nasledniku velike firme, lideru u proizvodnji gumenih patkica.
Svi elementi su tu: intriga, misterija, zločin, ljubav i njena tragedija; samo su promešani i spušteni na nivo svakodnevnog i banalnog (Ako vas je interesovalo kako Hamlet voli da mu se iseče salama, saznaćete i to), i uz pomoć uigranog tima svojih glumaca Kaurismaki pravi delo koje je ozbiljno koliko je i parodija. Samim tim ovo delo je prijemčivo kako ljubiteljima Hamleta, tako i onima koji Hamleta kao delo ne vole.
RIČARD TREĆI (1995), režija: Ričard Lokrein
Ova moderna Šekspirova ekranizacija seli nas iz vremena vladavine Tjudorova u tridesete godine prošlog veka i nacističku evropu gde se uklopila savršeno.
Glavnog lika i negativca, makijavelističkog, iznutra i spolja ružnog Ričarda trećeg, igra Ian Mek Kelen (u narodu poznat kao Gandalf Beli), inače šekspirijanski veteran koliko na pozornici toliko i na filmu. Mek Kelenova izvodba, bliska Šekspiru, je srce filma dok su vizuelni narativ i kompleksna koreografija dostojni jednog mjuzikla mozak i mišić ovog dela koji nas prosto guraju napred kroz radnju do samog kraja i očekivane tragedije.
TITUS ANDRONIKUS (1999), režija: Džuli Tejmor
Na kraju imamo ekranizaciju dela za koje se još vodi polemika da li je uopšte Šekspirovo i to ponajviše zbog stila. Za razliku od drugih njegovih drama, ovo je puno naboja sirove emocije, strasti i iracionalnosti tako da je više nalik Euripidovim antičkim dramama nego promišljenom Šekspiru. Autor ovog dela bio je itekako svestan toga i od Titusa Andronikusa pravi jedno eksplozivno moderno delo skroz u duhu šizofrenije dvadeset prvog veka koji tada samo što nije počeo.
Uloge u Titusu igra sjajna glumačka postava na čelu sa sjajnim Entoni Hopkinsom koji ulogu Titusa vozi od ponositog patricija-generala do osramoćenog, ranjenog starca željnog osvete.
