Промоција стваралаштва Љубомира О. Вујовића у Крушевцу

"Заслепила нас светла будућност. Не видимо где ударамо главом."

Поводом добијања прве награде на Међународном конкурсу за родољубиву поезију са темом ЗА МИРИС БОЖУРА који је реализовало Удружење песника Србије - Поезија СРБ уз подршку града Крушевца и Културног центра Крушевац у Клубу КЦК је 17.01.2014. године одржана промоција стваралаштва Љубомира О. Вујовића, песника и афористичара из Београда. На самом почетку промоције награду Љубомиру О. Вујовићу уручио је Љубодраг Обрадовић, преседник Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ из Крушевца. Награда је добитнику донела: диплому за прво место, 10 књига и промоцију његовог стваралаштва у граду Крушевцу. Програм је реализован пред бројном публиком, а присуствовао му је и директор КЦК мр Мирослав Смиљковић.

О стваралаштву Љубомира О Вујовића говорили су Борисав Благојевић - песник из Ћуприје, Вељко Стамболија и Михајило Мића Вујанић. У програму који је осмислио и уредио Љубодраг Обрадовић учествовали су: Мића Живановић, Светлана Ђурђевић и Бранко Симић, исти је водила Јелена Ђорђевић, а за техничку реализацију био је задужен Марко Вишњић.


Награду за прво место Љубомиру О. Вујовићу уручио је Љубодраг Обрадовић

ДОГОДИНЕ НА ГАЗИМЕСТАНУ

Погледај брате небо ка југу Тамо где божур цвета из рана
Где заветни сјај облаком дише И рујом вида голему тугу
У име Немање и Душана За љубав наде сунца и кише
Погледај због сна будућих дана Нек ти реч заструји непрестана
Кроз поздрав роду, куму и другу Догодине, код Газиместана
Погледај брате небо ка југу Ту заветни сјај облаком дише 

 

Ослушни звон са спаљеног храма Тамо где светост предака сија
На Косову, срцу душе наше Крст је срушен без имало срама
У колевци српства пошаст клија Просто било сили којом плаше
Ал догореће та свећа вучија Уз ова слова одабрана
Када се зачује са свих страна Догодине код Газиместана
Ослушни звон са спаљеног храма На Косову, срцу душе наше 

Нека прође и стотину лета Свануће дан да избрише тугу
Кад радоснице низ лице кану Тамо где божур из рана цвета
Озариће сјај тробојну дугу Српске зоре опет ће да грану 

Погледај брате небо ка југу Молитвом за поља разапета
Са вером у моћ праведног света Сачувај речи да не нестану
Па нек прође и стотину лета Догодине на Газиместану

© Љубомир О Вујовић


Љубомир О Вујовић


Љубомир О. Вујовић и Јелена Ђорђевић


Бора Благојевић, Јелена Ђорђевић и директор КЦК мр Мирослав Смиљковић


Мића Живановић




Љубомир О. Вујовић и Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић


Љубомир О. Вујовић

КАКО ДА ТИ ВРАТИМ СНОВЕ

Како да ти вратим снове када тугом плину
Са распећа бића мога капљу бол и сузе
И небо бих привукао звезде да ти сину
Али приковаше ме речи потамнеле музе

Како снове да ти вратим кад су уплетени
У загрљају жудном са годинама седим
Пробудила си нежности заспале у сени
Пред опјним цветовима изгубљено бледим

Како да ти вратим снове кад ми песма црни
Ја ни себе не разумем док бесано лежим
Зар да крадем плавој птици или нежној срни
Анђеле бели, зар не видиш да од тебе бежим

Како снове да ти вратим када мене желиш
Док невином лепотом кроз крвоток ми бридиш
Сваки делић мисли моје осмесима белиш
Како да ти вратим снове
Кад ја нисам онај што мислиш да видиш

© Љубомир О Вујовић


Борисав Благојевић


Светлана Ђурђевић






Вељко Стамболија

Љубав укњижена у биографију

Одавно је познато да нам животи пулсирају између Мамона и Амора, између златног телета и њежног убода Аморове стреле. И без пажљивије анализе, није тешко закључити да је вријеме у којем живимо вријеме Мамона. Узалуд Амор одапиње своје љубавне стреле, постали смо тврд оклоп за њихове убоде. Мамонистичко наметање живота поједноставило је сложеност људског бића, осакатило најдубља осјећања и мисли, угрозило смисао постојања, већи дио популације само је успутни сапутник Мамонових затјева и жеља. Мамон је пронашао и свог помоћника, највјернијег сљедбеника, ''Глобалну Чизму'', спремну да притисне, па да и згази ако треба, оне који нису спремни или неће да слиједе мамонистичку филозофију живота. Амор се повукао из скоро свих сфера људског живота. Љубав је избрисана из наших биографија. Живот у ритму срца одавно је прошлост. Живимо у ''подношљивој лакоћи бесмисла''.

Ипак понека Аморова стрела успјева да пронађе немамонистичко срце. Такво срце много вриједи. Сва злата, сва сребра и блага нису вриједни једног његовог откуцаја. Такво срце куца и за нас и стидљиво нам се јавља са олтара поезије. Пјесник је Лот кога су музе одабрале да нас подсјети да још увијек имамо душу и срце и да ''дан без љубави нема смисла''. Ријечима, звуком, ритмом и римом пјесник разбуђује заспала чула. Мамонистичку похлепу и среброљубље једино могу потиснути ''строфе које сетним дахом љубе''. Пјесничка лира, тај њежни адвокат љубави, једина је одбрана од Глобалне Чизме. Љубомир Вујовић у шестоцикличној збирци пјесама знаковитог наслова ''Безмерја'', у мекоти лирског трага у сопствену је биографију укњижио љубав, одрекавши се тако јавно мамонистичког погледа на свијет, људе и живот.

Мотиви лијепе драге и изгубљене драге љуљају се на ''крилу изломљеног стиха, у сваком од шест циклуса, нарочито у сонетима, том лирском врту у којем је разсцвјетавање љубави најраскошније. Од Петрарке па до данас љепша башта за љубавна надахнућа и љубавне снове није још пронађена. Магичну моћ љубави Љубомир Вујховић даје у јарким бојама, како и доликује рајским вртовима. Љубав Мамоново сивило претвара у раскошни колорит боја. Вујовић тврди, ту се с њим слажемо, да је љубав дар, небеско сјеме или клица и космичка сила. Сваки дар због његовог опстанка треба његовати, а љубав посебно. Вујовић не раздваја љубав од пјесме, јер је пјесма златна струна љубави и он пјесмом љуби лијепу драгу. Стваралачки чин и љубав су у хармоничној вези и рађају љепоту, чисту као небо. Пјесник није одолио ни боемско-хедонистичкој вези између пјесме и љубави у којој је ''крчма космос'', а вино, виолина и гитара вјерни пратиоци дионизијске раскалашености.

Кроз ову збирку шуште стихови о вину, љубави, љепоти, чежњи, сновима у складном ритму и успјелим римама, али Вујовићеве метафоре не грле само лијепу драгу и не опијају се вином. Аутор ове збирке, вјеројатно под утицајем овог времена, свој пјеснички субјективитет уграђује и кроз шире тематске опсервације. Путовање кроз еоне од библијске Петре па до ''заветне громаде'' Свете горе на Атосу, намеће мотив пролазности, али и нераскидиве везе са прошлошћу. Покушај да се откинемо од прошлости, односно да прекинемо цивилизацијску и културну нит са прецима, велика је заблуда, тврди Вујовић и ми се с њим у потпуности слажемо.

И нове електронске технологије помажу Мамону да ''фризира наше животе''. Фејзбук и твитер су потиснули чак и једног Шекспиа, Хајдегера, Волт Витмана, Сен-Џон Персија, Десанку Максимовић....а на дјелима ових великана развијао се хуманистички нерв човјечанства. Аутор је ове величине одабрао у одбрану хуманиза, у одбрану правих и непролазних вриједности, честитих идеја. Брани Љубомир Вујовић и ћирилицу, упозоравајући да без ње Срби губе свиј идентитет, јер је ''оплођена семеном живота нашег'':
Клонула слова - Моја тужна песмо
Болује писмо - Небригом се дајемо
Слутњом суморно. Ћуте куће - Опустелом прошлом
Били смо и још јесмо - и безвремнеом будућим
А већ сутра нисмо - У пораз тонемо
О концу трајемо - У прах. Нестајемо

( ''Опомена'')

Ахилова пета српске историје је ''трн поред пута'', који их опомиње да је живот, ипак, велики бол. Вујовић је у своју поезију уградио највећу и најоштрију бодљу српске историје – Косово, доказујући, по ко зна који пут, да је Косово српска земља, уграђена у српску митологију, територијално омеђена Световидовим очима, печаћена Немањићевим православним манастирима, Лазаревом светом жртвом и херојством српске војске у Великом рату. Вујовићеви стихови прате српску голготу кроз вријеме, који је ''крадљивац наших живота, надања, а стаје само када љубимо''. Драматична, његошевска, борба између таме и свјетлости људски је усуд, а српски понајвише, закључује аутор ''Безмерја''.

Има у Вујовићевој поезији и клонућа када резигнирано стихотвори да је, можда, пуни смисао нашег постојања сан. Ово повлачење из сурове стварности произлази из тврдње да је ''сан почасни трон пјесника''. Снови прочишћавају јаву која нам често није склона. Освјежени, окрепљени и прочишћени лакше подносимо ''трн у пети''.
Вељко Стамболија




Михајило Мића Вујанић

















































2019  Културни центар Крушевац   globbersthemes joomla templates