Почетна страна
Čekajući teatar- deveti deo
Čekajući teatar devet
Danas ćemo se, kao i predhodnih nedelja, baviti delom koje je nastalo na pozornici a zatim preselilo na film. Ovog puta u pitanju je delo koje se u jednoj bitnoj stvari razlikuje od svakog predhodno pomenutog: loše je. Toliko je loše da pruža nesreću i ostavlja traume. Normalan gledalac ustuknuo bi pred takvim ostvarenjem, ali teoretičar će svakako pohrliti da ga vidi. Na kraju krajeva, uopšte nije lako napraviti ovoliki promašaj od jednog interplanetarnog hita kakvo je originalno scensko delo bilo.
Mačke (Cats) 2019 u režiji Toma Hopera
Idejni tvorac i kompozitor „Mačaka“ na sceni je ujedno i otac modernog mjuzikla, Andrju Lojd Veber a ovo delo njegov je prvenac i manifest. Veber je ideju za mjuzikl preuzeo iz zbirke pesama T.S. Eliota i koncept mu je bio delo sačinjeno samo od pesama koje će nedostatak fabule popuniti vrhunskim songovima, koreografijom, scenografijom, kostimima, glumačko pevačkim talentom, energijom i čistim scenskim šarmom. Mjuzikl je dočekao premijeru 1981 i od tada pa sve do dana današnjeg ostao je hit koji broji po desetine hiljada izvođenja i milijarde dolara zarađenih od karata širom sveta.
Ali šta je onda pošlo po zlu u adaptaciji na velike ekrane?
Odgovor je sve, baš sve.
Pozornica je mesto koje neumitno poseduje magiju, prisnost između gledaoca i glumca na sceni jedan je od osnovnih postulata koje teatar nosi još iz antičkih vremena. Pred pozornicom, spreman si da poveruješ u sve, onog čega nema, tvoj um će nadomestiti. Film ima drugu magiju, on kao forma pruža celokupan audiovizuelni ugođaj i ako je loš, gledalac filmu prosto ne veruje. Film je prvo nečitak što je već katastrofalno jer jedino što mu ostaje su desetina nekoherentnih pesmica. Drugo, vizuelno, film je u najboljem slučaju loš a u najgorem nesnosan, nepodnošljiv. Montaža stvara trajne ožiljke na očima a efekti su, prosto rečeno, ružni. Treće, samim tim i poslednje koje ćemo navesti (ne i poslednje) je da je svet mačaka na pozornici hiperaktivan, pun života i nade, u filmu taj svet je samo bizaran, na momente odvratan i depresivan, depresivan, depresivan. Jedina nada koju gajiš tokom filma je da će završiti. Ko to želi uopšte da gleda?
Tako da danas imate negativnu preporuku: ne gledajte ovaj film, vratite se originalnom delu koje stvarno zaslužuje pažnju.
ОДЛУКА О ДОДЕЛИ УГОВОРА - Радови на опремњу биоскопске сале Биоскопа ,,Крушевац"
КУЛТУРНИ ЦЕНТАР КРУШЕВАЦ - Топличина 2, Тел/факс: 037 423-025,
Емаил: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
ОДЛУКА О ДОДЕЛИ УГОВОРА - Радови на опремњу биоскопске сале Биоскопа ,,Крушевац"
ПРЕПОРУКЕ КЦК
ПРЕПОРУКЕ КЦК 17
КЊИГА/ ЗА СВЕ УЗРАСТЕ
РАСТЕ ЈЕДНО ДРВО У БРУКЛИНУ, аутор Бети Смит, роман, објављен 1943. Наслов оригинала: A TREE GROES IN BROOKLYN by Betty Smith(1896-1972). Ауторка јер рођена као Elizabeth Wehner, у породици ирских досељеника. Књигу је на српски превела са енглеског 1956. Милица Симеоновић. Књига је код нас имала више издања код различитих издавача (Рад, Београд...).
Убрзо после објављивања у Америци, роман је постао бестселер и освојио милионски број читалаца. Ауторка, Бети Смит је преточила своје животно искуство, заправо своје детињство проведено у Бруклину на самом почетку 20. века, емоције и сећања девојчице рођене у сиромашној породици у којој се мајка борила за опстанак радећи најтеже послове а отац, кога је рано изгубила, о коме се не зна много, био је склон алкохолу, слично као у роману у којем је главна личност девојчица Френси, толико убедљива и уверљива, зналачки насликана са много нијанси да се ова књига по њој памти, пре свега. Она је то дрво које расте у Бруклину и које опстаје упркос свему, за које ауторка у роману каже: Постоји једно дрво које расте у Бруклину. Зову га и небесним дрветом. Где год му семе падне, из њега ниче дрво што стреми небу. Расте на ограђеним земљиштима, као и на запуштеним ђубриштима. расте из подрумских решетака, и једино оно расте из рушевина. Расте врло бујно... може да опстане без сунца, без воде, па чак и без земље. Сматрали би га лепим, да га нема толико.
Ауторка је показала велику упорност и борбеност у времену у којем је још увек жена била далеко подређена и скрајнута од друштвеног ангажовања, озбиљног школовања, успела је да превазиђе судбину која јој се указивала самим породичним статусом и жељом родитеља да што пре почне да ради. Сама се школовала, усавршавала и постала угледни прозни и драмски писац. Роман РАСТЕ ЈЕДНО ДРВО У БРУКЛИНУ улази у ред најбољих америчких романа 20. века. По овом делу је снимљен истоимени филм чувеног редитеља Елије Казана, а по њему су игране и позоришне представе као и радио драме.
ФИЛМ
ДРВО РАСТЕ У БРУКЛИНУ, снимљен 1945. (“A TREE GROWS IN BROOKLYN”). Режија: Елија Казан (Elia Kazan) Улоге:Пеги Ен гарнер (Peggy Ann Garner) као Френси Нолан, Џејмс Дан (James Dunn) као Џони Нолан, Дороти Макгвајер (Dorothy McGuire) као Кејт Нолан, Џоан Блондел (Joan Blondell) као Милдред Пирс.
То је први холивудски филм великог редитеља грчког порекла Елије Казана, рођеног у Константинопољу, 1909, у породици кападокијских Грка, (касније се школовао на престижним универзитетима у Америци и постао један од најпознатијих светских редитеља свих времена). У једној реченици сведен је садржај филма: сентиментална прича о сиромашној породици Нолан, ирским досељеницима у Бруклин на почетку 20. века.
Награде: Оскара за епизодну мушку улогу добио је Џејмс Дан (Џони Нолан, отац породице, човек који је подстицао машту код своје деце а није успевао да нађе посао, углавном због алкохолизма...).
Међутим у филму је посебно заблистала и публику освојила девојчица Пеги Ен Гарнер (у улози Френси Нолан) која покушава да удовољи свима, нежна и осетљива и пати због поткресаног дрвета...
Филм је вредан препоруке за све који га нису гледали али и за оне друге, да се подсете и да уживају у уметничким вредностима овог остварења, хуманим порукама и сјајној глуми.
ПОРУКА
Попут мириса који на нешто лепо и сетно подсети, или неке мелодије, понекад делови из књига, невелики делови, учине исто то. (Тања Таубнер поводом књиге Расте једно дрво у Бруклину)
Čekajući teatar- osmi deo
čEKAJUĆI TEATAR 8
“Da li bi svet bio lepši kada bi sa vremena na vreme pevali o svojim unutrašnjim svetovima uz pratnju muzike?”
Brilijantin (Grease) 1978. u režiji Randala Kleislera
Prevod naslova “Grease” na srpski jezik ne daje potpunu sliku ovog dela. Grease na engleskom, pored brilijantina, znači i mazivo tj. masnoća. Pored toga bio je i pogrdni naziv za prostu radničku klasu pedesetih godina u Americi o kojoj se u filmu zapravo i priča. Kasnije, moda i stil baš te podkulture ostali su pečat tog vremena, pedesete onakve kakve ih sada mi zamišljamo.
Ovo je prvenstveno film o odrastanju, srednjoškolska romansa mladih ljudi suočenih sa problemima novog modernog doba, o generaciji punoj optimizma, koja će izgraditi zapadni svet kakav danas poznajemo.
