Почетна страна
Čekajući teatar 14
Čekajući teatar 14
Današnjim filmom završićemo priču o mjuziklima, barem za sada. I kako je pre dva meseca ova tema otvorena sa filmom „Kabare“ Boba Fosa, nismo mogli naći prikladniji film da ovu temu zaokruži.
Kosa (Hair) 1979 u režiji Miloša Formana
Radnje ova dva filma povezane su tragedijom. „Kabare“ govori o dekadenciji koja se stvara iz očaja i nemaštine, u vreme zatišja pred strašnu oluju, dok film „Kosa“ priča o dekadenciji koja se stvara kao bunt protiv užasa i očaja koji već uveliko traju. Stilom i duhom ova dva mjuzikla kao da su dva sveta, pa opet, razlika u godinama dečaka u Hitler jungen uniformi koji peva „Sutra pripada meni“ u „Kabareu“ i mladih iz „Kose“ koji vape „Daj nam sunca“ nije veća od petnestak godina. Oba pričaju o trajnim ranama koje ostaju na svetu kada mržnja zavlada, porukama koje svaka sledeća generacija slatko zaboravi.
O samom delu „Kosa“ šta reći a da to već nije opšte mesto u modernoj misli koliko i Mocartove sonate? Delo je napisano za scenu Brodveja 1968. od strane dvojice glumaca, Džejmsa Rada i Džeroma Ragnija koji su delo gradili prema svom glumačkom senzibilitetu u trenutku kada je rat u Vijetnamu uveliko grmeo i brojao sve veće i veće žrtve. Mjuzikl je bio automatski hit svog vremena i ubrzo su predstave krenule da niču po celom svetu od koga je nama najznačajnija ona koja se radila u bivšoj Jugoslaviji 1969. godine u režiji Mire Trailović, bila je to četvrta postavka u celom svetu koja je pokupila ovacije kod domaće i kritike i publike i dan danas se pamti kao inzvaredan spektakl.
1979. godine, „Kosa“ je i dalje aktuelna, nailazi na najboljeg režisera za veliko platno koje je mogla da ima, Miloša Formana, čiji su filmovi poznati po noti humanosti, iz kojih izbija ljubav prema životu.
Sada je 2020. i „Kosa“ je i dalje aktuelna, krik je iz očaja koliko i Munkova slika. Sve miriše da će još dugo, dugo biti aktuelan, ali to je možda sudbina naše civilizacije, da imamo vrhunsku umetnost i istoriju koja se ponavlja.
Vidimo se u septembru. Puno pozdrava svima a naročivo onima koji kreću u školu, sa porukom: Drž’te se!
Čekajući teatar 13
Čekajući teatar 13 (jubilarni)
Delo o kojem ćemo danas pisati toliko je puta adaptirano i ekranizovano da je obeležilo svaku generaciju u poslednjih sto godina. Neke od tih adaptacija su dobre, neke su fabulozno loše, u pitanju je preko 60 različitih filmova, 4 televizijske serije i nebrojano pozorišnih varijacija, sve sa istim imenom i jezgrom radnje. Mi ćemo pomenuti samo film iz 2004. koji je jedan od boljih i značajnijih za današnju publiku.
Fantom iz Opere (2004) u režiji Džoela Šumahera
Izvorno delo po kojima su sve ove silne adaptacije rađene je roman iz 1909 od izvesnog novinara i pisca Gastona Lerouksa koji je bio ispirisan dešavanjima u pariškoj operi. Gaston se kune u događaje iz knjige da su istiniti, što sada ne možemo da znamo, ali sa sigurnošću možemo reći da je viktorijanski horor jedan evergrin koji plevi i budi interesovanje autora, bilo da ga on romantizuje u ljubavnu priču ili da ga vodi do modernog slašer horora.
U slučaju Šumaherovog filma dominira ljubavni, melodramski zaplet koji je preuzet, kao i muzika, iz pozorišnog mjuzikla Andrju Lojd Vebera rađenog 1986. Veber, koji je i komponovao mjuzikl spaja modernu muziku električnih gitara i basova sa baroknim manirom i pravi postojano delo i instant hit koji je film maksimalno dočarao, koliko to jedan film može da uradi. Delo je vizuelno impresivno, muzički zaokruženo.
Za kraj ostavljamo vam muzički odlomak iz filma koji je već sada postao moderni klasik a daje nam da se moćno osećamo:
https://www.youtube.com/watch?v=OFrF56Ec-SY
