БЕСЕДА О ВОДИ - Зорица Арсић Мандарић - У сусрет сајму књига и издаваштва Расинског округа


Зорица Арсић-Мандарић говори своју БЕСЕДУ О ВОДИ у оквиру манифестације МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК

БЕСЕДА ЗОРИЦЕ АРСИЋ МАНДАРИЋ О ВОДИ


Запутити се кроз нашу прелепу Србију, само према речним путоказима, значи путовање ка средишту душе народа и кроз вековну борбу за очување земље и духовне баштине, али и за огледање у речним огледалима. А свако завичано огледање, оглед је са стварношћу, важан за судбину генерација. Мораве су крвоток срца Србије. На Моравама се укрштају путеви достојанства и страдања, фолклора и поетике, а Западна сваке године, песницима из Србије и целог света, додељује Велику Повељу у Мрчајевцима, на Међународним сусретима писаца, који почињу сада, у септембру. Од свих писаца света и УКС, преносим велики поздрав народу овог краја, мог крушевачког завичаја, поносног и кнешког!

Али, странцу је неразрешива загонетка нашег опстанка на гротлу немирног Балкана. Тајна је у благородној земљи и благословеној води која протиче кроз нас, гаји нас и храни, усправља изнад сваког страха, клевете и претње. Водена пучина у човеку веће је богатство од ускраћених нам излаза на море. Видици су са речних обала. Моравска месечина њиве брани и кад тијо тече и кад водом ладном плави село равно... Ту је моћ поезије бића, недостижне неким тамо прекоокеанским срцима, похлепним и освајачки запућеним у туђу географију за славу своје посне историје.

Није свеједно јеси ли рођен међу прашумским палмама, или одњихан у љуљашци између две расцветане шљиве. Ако те је будило лудило разјарене Мораве или њено незаборавно зелено појање и кочоперни петли у дворишту или лимени са крова, ако су те успављивали зрикавци из свеже поораних ноћи и миловали тврди прсти са аромама стаје и насечених дрва, своју прву и последњу, молићеш за ту моравску црницу масну и тешку, варљиву као живо блато испод глога и купине, љубљену исто у грумену и бусену коприве. И, било шта да сањаш и куда путујеш, молићеш само за њу јер си се из ње одвио кад си се родио. Испод обране воћке ископаћеш себи гроб, али док су гране још у пенушавом цвету, за њих ћеш везати љуљашку за прворођеног. Чеду је важно чега ће се сећати кад се не сети ничега, а тада ће само тако говорити, језиком неупамћених предака! На космодрому јуначких опробавања и перфидних надигравања, жиг генски је заштитник од распадања. Језик је вода за напој изданака, кодираних, да једино бране душе из којих су се одвили.

Остаћеш, и опстати само ту, на својој трустној родној планини, усред водене лаве, упркос уздрманом тлу и историјским ерупцијама у играма које увек започињу на шумадијском трну. Опстајеш на крцкавој кори Балкана као на својој јединој звезди, не зато што си жилавог ината, вековног самоповерења и самртне оданости моштима и пепелима предачким, у вери да жртве не могу бити узалудне, него што је племенитост и саможртвовање део наше културе, као Божји полог да биће и не постоји изван свог огњишта, пламеника, свеће и крста. А шта је тропрстје наших Морава, него водени крст забоден Господњом руком у средиште у језгро Србије! Преданост завичају није јунаштво, не живиш ту због хероизма или ината, него си таквим, трпљено стрпљеним, поносним геном наложен пре хиљада словенских година. Имаш мисију, земља те храни, са водом се венчаваш, жила староставна траг је будућег!

Сви смо ми иверје са Лазаревог крста, земља нам је света умиваоница. Вода воли молитве, али од ње сви учимо! И о давнини у оку Богородице, и о чврстом кораку по средини неба, цркве, речи... и о ковању мачева за одбране, и о чувању од псовке у воденици и метка из језика. Наша је вода у кљуновима птице Лазарице и Теслине голубице, и сокола орлованих изнад гробних јама и пећина уз реке. Воденим загрљајем Голијске Моравице и Ђетиње, Западна Морава нас учи слози којом се једино стиже до ушћа у море. Зато, дај Водо, светлости и истини гласа, и доступног говора сербовом сину Србину, да спречи колену под крилом неслогу: да то што имамо ал себи не дамо, као стару славу за слогу мењамо. Добро није, ни на боље неће, докле, једни гусле држе а други гудало.

Јер нама тек треба млађих Југовића, мудрих Јефимија и кнешких Милица, али без црва сумње у старим ожиљцима. Моћни у љубави, сложни у повести, не би се клањали туђој заповести. Нисам сигурна да воду знамо да пијемо домаћински, а требало је научити само две ствари: како се ужива у пијењу и како се вода држи у устима у кључним тренуцима. Корисније је држати се природних речних токова и изворишта, него се устремити на сумњива нестварна ушћа.

Неслучајно, храмове људске вере Господ је засејао поред реке, на обалама у меандрима Западне Мораве, српску Свету Гору са десет манастира, између стења и снова. Жеђ за милошћу људском, и сложним дружењем, у комуникацији са Творцем - у обраћању Богу, над водом моравском има олтар и светилиште. У том светилишту, и вечерас, уочи Мале Госпојине, славимо воду у част и чест човеку.

А власници оваквог земаљског раја, и баштовани такве баштине, не могу да пропадну. Јер крв је вода, и око је вода за прозир погледа у прошлост и будућност. А кад вода тече кроз светиње, оно мало умног пепела у човеку, спремно је да влада Свемиром, ако, најзад, успе да овлада самим собом.

О томе су мислили Свети Сава и отац му Симеон кад су градили манастир Ваведење, и епископ Николај Велимировић док га је обнављао духовном руком.

Непроцењиви су Никољско и Каранско јеванђеље у манастиру Никоље. И Сретење за службу Св. Кнезу Лазару под иконом Богородице. И вежен крст златом и сребром, у најлепшем манастиру Свете Тројице, уз две престоне иконе Спаситеља и Богородице. Знају ли туђини који нас куде, за скромно Савиње са извиром воде лековите из камена? А, за Кађеницу, у пећини гаравој од историјског памћења жртава крваве Хаџи Проданове буне, угушеног збега невиног народа?! Странце треба довести и угостити како само ми знамо, нека виде величанствену баштину Србина! После, нека причају да су се о нас огрешили, из незнања. Провести их кроз наш крај, макар као туристе, право из челичних авиона, чамцима и скелама преко воде, до цркви и манастира, крстова и олтара наде, даље, до Преображења, Успења, Узашћа, Благовештења и Илиња, можда и до манастира Јежевице, Стјеника и Вујана... Пре свега, показати им Лазарицу, Љубостињу, Жичу и Студеницу, и овде, ближе Крушевцу и Врњачкој Бањи, и тамо дубље, кроз Овчар - Каблар клисуру, где су неки манастири потопљени, жртвовани неумољивом кораку цивилизације. А, опет, због те неуништиве водене енергије, за хидроцентрале, за нове струје духа и тела, у корист будућег човека.

О води се може бескрајно певати и говорити. Над водом једни праве мостове за живот, други их руше, али не поруше мостове у нама. Они се самообнављављају јер над нашим рекама су капије Балкана, а то није само лирска поезија. То је истина епска, да ни Европа не би била дама да није одрасла на крилу наших ратника и сељака, и одскочила са топовског меса српских барикада, кад је искуством требало градити Историју. Вода у нама, свеопростива је, православна. Она је наш јединствени начин обраћања свету, јер је од хука слободног проговора, без страха од ушинућа језика и ошинућа одјецима. Али и вода промукне од непрестаног доказивања своје истине, ако подмићени судија неће да је чује. Грло се умори под лажираном оптужбом да је гротло уништења. Несносна су кривотворења порекла људског гласа, неопростива су посекла човечности. Наш, исконски, начин је љубав којом смо правили чеда у чамцу под врбама, док су други спавали у креветима. Ми смо милосрдно пуштали златну рибицу у реку и кад нам не испуни ниједну жељу. Изгледа, свету са задњом намером, неприхватљив је тај невероватно искрен начин обраћања, часно и са поверењем, у коме се не може још дуго бити, скрушен и погрбљен као врба над реком! Ни наше млеко не може да се сири непомужено, а од вимена украдено претвара се у горку воду. Ни преданост и посвећење животу других, што тече сељачком жилом кроз све моравске летописе, није више радосна поезија ако не може да се запише у обичну књигу насушног опстанка.

Срце је већ навикло да колонијално живи, без самоподривања чемером сазнања да љубав превише узима, децу одводи са огњишта, много позајмљује комшијама а нема, ни брату дугове да врати. Та моравска суза прочишћава, јер мора нове да храни, док старо освештава... Река тргне и усправи, помилује и успава, све даје али иде даље, и све носи...

Зорица Арсић Мандарић

 

2020  Културни центар Крушевац   globbersthemes joomla templates