Čekajući teatar 13
Čekajući teatar 13 (jubilarni)
Delo o kojem ćemo danas pisati toliko je puta adaptirano i ekranizovano da je obeležilo svaku generaciju u poslednjih sto godina. Neke od tih adaptacija su dobre, neke su fabulozno loše, u pitanju je preko 60 različitih filmova, 4 televizijske serije i nebrojano pozorišnih varijacija, sve sa istim imenom i jezgrom radnje. Mi ćemo pomenuti samo film iz 2004. koji je jedan od boljih i značajnijih za današnju publiku.
Fantom iz Opere (2004) u režiji Džoela Šumahera
Izvorno delo po kojima su sve ove silne adaptacije rađene je roman iz 1909 od izvesnog novinara i pisca Gastona Lerouksa koji je bio ispirisan dešavanjima u pariškoj operi. Gaston se kune u događaje iz knjige da su istiniti, što sada ne možemo da znamo, ali sa sigurnošću možemo reći da je viktorijanski horor jedan evergrin koji plevi i budi interesovanje autora, bilo da ga on romantizuje u ljubavnu priču ili da ga vodi do modernog slašer horora.
U slučaju Šumaherovog filma dominira ljubavni, melodramski zaplet koji je preuzet, kao i muzika, iz pozorišnog mjuzikla Andrju Lojd Vebera rađenog 1986. Veber, koji je i komponovao mjuzikl spaja modernu muziku električnih gitara i basova sa baroknim manirom i pravi postojano delo i instant hit koji je film maksimalno dočarao, koliko to jedan film može da uradi. Delo je vizuelno impresivno, muzički zaokruženo.
Za kraj ostavljamo vam muzički odlomak iz filma koji je već sada postao moderni klasik a daje nam da se moćno osećamo:
https://www.youtube.com/watch?v=OFrF56Ec-SY
ПРЕПОРУКЕ КЦК 20
КЊИГА
ПОВРАТАК У ЛАЗАРЕТ, поезија, аутор: Поп Д. Ђурђев, издавач: Градска библиотека у Новом Саду, 2020. Увод у ову посве необичну књигу поезије (46 сонета) је такође песма која најављује атмосферу која нас очекује ако се усудимо да загазимо у ту реку, у тај рит, у то читање које се ковитла као вирови јер једном ће се речна неман/ указати на крај света/ нека чека венац спреман/од локвања и сонета. Повратак у детињство али са искуством зрелог писца, који, рекло би се, не може а да не подели снажан доживљај и живо сећање на места, природу, животиње, рибе, птице, па и људе који су се преплитали негде у разиграној машти и довели га до овакве књиге и до нас који ћемо то осетити, откривати и признати да је дао нешто ново и зачудно, привлачно и захтевно, изазов читаоцу. Ковиљ је централна тачка, од које креће духовна вертикала кроз мирис белог тамјана, присуство манастира је незаобилазно на неки особен начин, скровито и повезано са природним окружењем, совама, родама, а опет, ту је и свет епских јунака, све у чудном амалгаму сновиђења, подсвести и сатиричног израза. Сатиричар излази из себе и лови асоцијације, стихове као записе са воде, хвата недохватно, прехришћанске симболе спаја са светитељским, Богородичиним и Божанским знацима. Дунав је линија преживљавања и нестајања, па поновног рађања, војвођанска хоризонтала, а у подводном свету је Попова поезија открила много тајни с крљуштима уместо коже...
Истину је рекао један од рецензената, Часлав Ђорђевић, да је ПОВРАТАК У ЛАЗАРЕТ особен искорак Попа Д.Ђурђева у форми и поступку поетизације сазнатог света и човековог бивствовања. То јесте поред свега осталог и омаж-поезија Лази Костићу који је у истом месту, у Ковиљу, први пут доживео лепоту светлосних упризорења и заносе душе.
Аутор је допринео оригиналности ове песничке творевине и својим цртежима и илустрацијама, те довитљивим графичким решењима, а све то веома добро вибрира у хармонији стихова, језичких драгоцености пажљиво изабраних из лексичког антикваријата, делом обогаћених локалним украсима уловљеним у мреже са дунавских обала. Није неочекивано да је то књига толико слојевитог значења, скровитих порука и захтевна за читаоца који ће се обавезно враћати и враћати да би постао део Поповог сновид-града који је започињао и градио тридесет година.
КЊИГА ЗА МЛАДЕ
Радови на млечном путу, поезија. Аутор: Поп Д. Ђурђев Издавач: Чекић, 2012. Уз много написаних и објављених дела опточених хумором, Поп Д. Ђурђев (Душан Поп Ђурђев, 1953, Нови Сад) објавио је и књигу поезије Радови на млечном путу и наменио је младима. Дугогодишњи директор Змајевих дечијих игара живи живот посвећен хумору и сатири, деци, младима, дечијим писцима, својим и туђим књигама, (а књиге никад нису туђе кад нам се свиђају), примећује што други не виде, ослушкује како дишу они који расту, шта желе, шта им треба понудити. И сам каже за Радове на млечном путу:
Песничка збирка са доста визуелних садржаја, које такође сматрам песмама. Познато је да у својим књигама за младе врло често користим нека искуства надреалиста и сигналиста, а све у намери да покажем младим читаоцима како је мислима каткад језик тесан. Њима је он још тешњи јер већина не располаже фондом већим од 200-300 речи. Пошто живимо у времену визуелних медија, морамо се онда томе и прилагодити.
Аутору је припала Награда Сребрно Гашино перо за најдуховитију књигу у 2012. години.
И за крај, ако Вас нисмо уверили да ову књигу треба потражити и прочитати, остају стихови:
Шта се рећи има,
до – на пажњи хвала,
од експертског тима,
за хватање зјала!
ПОРУКА
Поп Д. Ђурђев (песма узалуд трајем мада никад више)
Кад ме изведу пред страшни суд
осудиће ме још да трајем
а казна и све ће бити узалуд
ја живим живот с предумишљајем
Позоришна представа ,,Кабаре кабаре" - YouTube
Драмски студио ,,Бата Миладиновић"
Čekajući teatar 12
Čekajući Teatar 12
,,Svi žele da slušaju pesme o čoveku koji je patio ceo život jer je ukrao veknu hleba.”
Jadnici (Les Mizerables) 2012. u režiji Toma Hopera
Primordijalno delo ovog mjuzikla je, naravno, roman ,,Jadnici” od Viktora Igoa koji, kao sva Igoova dela postavlja pitanja o humanosti: Šta znači biti čovek? Kada čovečnost počinje i gde staje? Osnovni motiv ovog dela su siromaštvo i nemaština koji su danas itekako aktuelni.
Sam mjuzikl je nastao u Francuskoj 1980. odakle se vrlo brzo preneo na scenu u Britaniji a zatim i na ceo svet. Četrdeset godina kasnije, delo je i dalje sveže i neće zastareti. Sa druge strane, ovo je krajnja forma i kao takva, mjuzikl se više neće ni menjati ni adaptirati. Za one koji žele proširiti svoje znanje i istančati svoj estetski sud preporučujemo još i “Jadnike” iz 1998. u režiji Bili Avgusta koji nije mjuzikl i rađen je po originalnom romanu ali zato ima sjajnu glumačku postavu i verovatno više šarma nego što blokbaster iz 2012. ima da ponudi.
Čekajući teatar 11
Pozdrav svim ljubiteljima pozorišta, filma i svega između! I ovaj mesec započećemo mjuziklima, ako ništa drugo oni imaju pesmu i igru kada postavljaju teška pitanja. Kasnije ćemo prelaziti sa teme na temu kao skakač u šahu, u nameri da popunimo praznine u ovom spektru istorije umetnosti.
Svini Tod, berberin iz pakla (Sweneey Todd) 2007.
u režiji Tima Bartona
Ovde imamo primordijalno delo koje je mnogo puta adaptirano prvo na papir pa na scenu pa i na platno. Sve je krenulo iz petparačkog horora viktorijanskog doba i za ovih 170 godina preraslo je i u fenomen i u legendu.
Primesa „Svini Toda‚‚ je krajnje jednostavna. To je „Grof Montekristo‚‚ prilagođen potrebama novog žanra, horor literature, koji se stvarao u Viktorijanskoj Engleskoj na čelu sa autorima kao što su Edgar Alan Po, Mari Šeli, Bram Stoker...
Ovo je takođe i poslednji značajan film Tima Bartona a pretposlednji njegov kvalitetan. Barton je svoju verziju za film adaptirao od Brodvejske predstave iz 1973. i kao neko ko je iskreni ljubitelj i gotike i horora, briljirao je u tome.
Ova priča i njene kasnije adaptacije, naravno imaju svoje probleme ali oni su ponajviše ljudske prirode. A to je: Zašto je zabavnije gledati serijskog ubicu-koljača, kanibala-kuvaricu i ostale zlikovce nego dvoje mladih i zaljubljenih? Zašto je lakše pisati o zlu nego o ljubavi? Da li je problem u ljudskoj prirodi ili u nasleđu starom dve hiljade godina?