Rasinske Hronike 7

RASINSKE HRONIKE 7 Copy

 

Rasinske Hronike 7

 

Ovaj put sam odlagao ali morao je da se desi. Put do Rasine, reke od Kruševca.

Mogao sam da biram put do reke, bilo mi je svejedno, ali odabrao sam put kroz grad, Vidovdanskom, kroz Bronks (gde sam kupio doručak) pa još pravo. Iznenadilo me je koliko je to pravo, pomislio sam da nema više reke od kada sam zadnji put tu prolazio. Prašina i automobili i onda i reka. Teče u istom pravcu kao i prošli put.

Hteo sam da odmah siđem ali nisam, zbunio sam se. Očekivao sam crkvu, ali naišao sam na spomenik crvenoarmejcima, misliio sam da su zamenili ta dva, nisu, crkva je bila skrivena prolećnim zelenilom (tamo sam pio vodu).

Onda sam sišao do sliva. Nije bilo gužve i to me je iznenadilo. Stari ljudi (oni još vole reku) i ja. Bilo je slobodnih klupa a ja sam seo na izbetoniranu stepenastu obalu, korak me je vodio u reku.

Ne bih se u Rasini kupao ni tad ni sad, nisam od onih koji lako ulaze u otvorene vode, umesto toga kupao sam pogled u nju, tačnije prao sam ga. Tekla je, neumorno, sa desna na levo od moje strane obale. Išla je kako je išla stotinama godina. Hiljadama.

Dugo sam gledao razmišljajući o metaforama. Život je jedna reka, svi smo to čuli, ne slažem se. Zato što teče? Život ne teče, možda ističe... život ponekad teče ali to su kratki intervali, brzi rafali između mrkih jezera i suvih korita. A teku i druge stvari, sve gušći oblaci na nebu, tekao je saobraćaj na mostu više moje glave, tekao je vetar preko mojih leđa pa i misli moga uma. Možda to reka najbolje radi ali reka nije život, život ne voli da teče, najsrećniji je kada miruje, uživa, kada ne mora da se bori, kada je sve po starom. Tek kada dođe očaj, ono grabi, beži i teče.

Onda sam video nešto što mi je polakomilo svu tu teoriju. Spustio sam pogled sa toka na stepenasti beton i video kako iz sitne pukotine niče zdrava kamilica, procvetala. Njihala se na vetru i pobedila me je svojim argumentima. Život jeste borba, život zauzima prostor, hrani se, istrajava da ne umre snagom svih pora svog postojanja pa se i zamnoži te nastavi ciklus još jedan krug.

-Ali nije reka, Kamilice.- rekoh ja cvetu- Život je most a reka je sve ostalo što dolazi, što prolazi kroz život, i voda i ribe i granje. Pa most kako se postavi i koliko izdrži, dok i sam ne postane reka da svojim ostacima gulji druge mostove.

Kamilica je klimala svojim laticama.

-Više bih voleo da sam most nego reka, svakako.- nastavih ja- Jer kroz most sve prođe i ode a reka sve što ima sa sobom nosi dok se ne rastoči.

Na to Kamilica nije znala šta da mi kaže. Čekala je svoju pčelu, verovatno, gubila je fokus. Pogladio sam njene latice sa namerom da je uberem i popijem, ali nisam. Lepa je, zdrava je i usamljena u svom betonu, kao ja na svom. Braću ja ovde dogodine kada se bude valjano razmnožila.

 

Nemanja Petronijević

Rasinske Hronike 6

RASINSKE HRONIKE 6 Copy

 

Rasinske Hronike

 

Otišao sam na Kosturnicu da sednem. Imao sam sendvič sa sobom, kupovan, šunka, jaje kuvano, tri kriške kiselog krastavca i dva kruga providnog celofana da ga drže. Bilo je jutro i bilo je sunčano, ono vreme u godini kada se mrzneš u hladu a čim izađeš na zrake sunca krenu graške znoja da se okupljaju na mestima gde se garderoba preklapa. Ja sam se, naivan, obukao između ta dva klimatska stanja, nisam hteo da biram stranu.

Ispalo je da su sve klupe bile zauzete ili poluzauzete a pošto nisam hteo da delim sendvič ni pogledom, odlučih se da se smestim nešto dalje, na rub spomenika “prijateljstva Grčke i Srbije”, okrenut da gledam sveže pokošenu travu.

Gotivio sam taj spomenik. Daleko od toga da mi je činio katarzu ali mi je pričao priču između redova. Srbija i Grčka, majke, zagrljene i oslonjene jedna na drugu, zagledane ispred u nešto, gledaju sa strepnjom, kao da usud čekaju. Jedna je malo iza druge, krije se. Nisam ni znao koja je koja, bitno je da su bile bliske, u nedaći. Postojao je mit vezan za ovaj spomenik: Kaže, toliko su ga premeštali po ovoj Kosturnici zadnjih godina da ako ubrzaš to vreme, videćeš kako majka Srbija i majka Grčka plešu valcer. Što se mene tiče, sada su bile na pravom mestu, u skromnom uglu , nenametljive, tihe, majčinski spremne da podele parče platoa za mamurnog prolaznika da pojede svoj sendvič.

Dok sam obrtao onaj celofan da dođem do jestivog dela počeo sam da igram svoju opsesivno kompulsivnu igru koju igram često kada sam sam i kada sam dokon. Naime, kada mi otpočne dan ili kada promenim grad ja zveram u ljude, tražim poznato lice. I kada naletim na poznato, tu se zaustavim, zavisno kakav mi je odnos sa tom osobom, takav mi je ceo dan, to je moje sujeverje.

Sendvič sam jeo polako i tupo. Bio je to klasičan sendvič sa šunkom, nije mogao biti ni bolji ni gori. I do trećine jeđe ne videh nikog da mi upali lampicu, prolaznici sve stari ili poslovni, nisu moji ljudi izgleda. Negde na drugoj trećini sendviča videh ili mi se učini da videh nastavnika svog od petog do osmog razreda, kako prolazi tek na drugom kraju parka. Kao nastavnik bio je blago neurotičan i pomalo sam ga se plašio pa sam odlučio da to ipak nije on i da ću dalje čekati vesnika svog dana.

Pri samom kraju sendviča, kada sa već krenuo da se borim sa zalogajima, ugledah nju, bivšu, ali ne sad tamo neku bivšu već bivšu devojku što mi je još uvek sveža rana. Nesvesno sam ustao da je bolje pogledam i tu sam se zeznuo jer me je videla i prišla.

-Zdravo.- rekla je

-Kako si?- rekao sam bez zdravo.

-Evo, dobro sam, završavam neke poslove.-rekla je

-Evo, i ja sam dobro.- rekoh bez da me pita- izašao malo da izbistrim misli.

-Lep je dan.- reče

-Jeste.- rekoh stezajući sendvič.

(pauza)

-Pa, kako ti idu misli?- upitala je

-Evo, upravo mi je stigao nov materijal.

-Uživaj u tome.- okrenula se i nastavila svoj put- Vidimo se.

-Hoću, hvala.

Otišla je. Ostavila me sa mislima i sendvičom, jedan kolut krastavca otkotrljao se u travu. ostatak obroka sam okačio o kantu.

Seo sam ponovo, naslonio svoja leđa na hladne skute majčinskih država i zagledao se u nebo i krošnje, bio je to lep prizor i slikao bih ga da nisam mislio da će ljudi misliti da pravim selfi.

Tada su mi misli pogurale naum: Ipak je ono bio moj nastavnik iz osnovne, moj vesnik. Dan će mi biti neurotičan i strašljiv, alternativa je svakako bila gora.

 

Nemanja Petronijević

ПОД ДЕСАНКИНИМ ШЕШИРОМ

 YouTube logo full color 1

ПИСМО- Говори Гордана Симић (Видео снимак)

 

ВЕЋ ВИЂЕНО

Лилијани Вутерс

Све нас чека исти пут.

Једном ћемо неизставно напустити тела

у која смо се увукле,

Биће лако, верујем,

Као да смо летње жоржетне хаљине свукле.

 

Умориће се рука што придржава огавни штап

који ће надживети заметне снове,

очи у којима се огледају Рајна и Сена,

и папир који у походе скриба Фараоновог зове.

 

Господар и роб речи

Напустиће омиљену оловку

О коју ће се отимати читаоци, знанци и пауци

што вребају већ

полице с омиљеним књигама и мрку каљаву пећ.

 

Испод маслачка једно ће парче земље бити ископано

потом враћено и утабано тешким ципелама

припитог гробара.

Покушај да све буде исто,

Не нарушити хармонију црнице

Од које све почиње

И с којом све завршава, кажу.

Они неће знати

Колико смо небројено пута већ виделе

и доживеле,

некада у само једном трену

сва растајања света,

Госпођу Смрт и поучну игру њену.

 

НОЋ СА КАВАФИЈЕМ

У сенци кипариса

Неко ми је говорио Кавафијеве стихове.

Превод је био лош,

Али сјај Кавафијевих свећа нестварно је голицао моје трепавице.

Тада нисам знала да од великих обећања могу остати

Само празне речи,

Нелагодност под ребрима,

Разочарање,

Непријатно осећање погрешно начињених избора.

Требало је мудро сачувати сопствено краљевство,

Окупати се у омиљеним стиховима,

Мање бринути о другима,

Заливати сопствену а не туђу сујету,

Проводити време у безбрижном ћаскању

С пријатељицама,

У оближњем кафеу што подсећа на Кубу,

Изместити се из свакодневног миљеа,

Да би се живело,

Да би се преживело.

Тако бих мање мислила на Кавафија,

Његове свеће и варваре,

У овој ноћи, која је могла бити јутро

Да је у њој мало више светлости.

FB IMG 1558119939345

Дајана Цветковић Лазић

 

 

Лазарев град

Има црква.

У бршљен од модрих ноктију обрасла.

Што си јој ближе она све даља.

Катанцем златним забрављена.

Уместо расковник, пупак јој принеси

што ти је Мати по рођењу у рубац бели сакрила,

Лазареееее!

Нерођена браћа ме и сестре дозивају,

у цркву нагоне;

По парче мене откидају

гладно и гадно

устима приносе на Свету Причест;

 

Мајко Одгонитељко,

Оче Самостомаче,

Има црква!

На олтар јој злаћани

Нерођени постељице приносе,

Мајко Жучииспитељко!

Оче Богодавиоче!

 

Сестра ми нерођена са главе повезачу откида,

а брат мој, прозебао,

капут ми рукама дрхтавим отима,

И тако босоглаву

и голоногу

за руке ме држе пред Тобом

Лазарееее,

Нек уморну ме угосте јер дугачак је Пут,

А Истина несустижнa

Лазарееее,

Твоја се кост у костима мојим рађа

Ти стојиш а ја лежим

Храст је Твој мојим веђама браник

Tвоја кост у грлу ми запиње

Бајко Богоноситељко,

Лазарееее,

Оче Богокосиоче!

Ово је Твоја црква ал Бог је мој у њој

 

Мати

 

Моја је мајка седа старица

Уморних очију, погледа мрачна;

Са њеног лица тече бујица

суза и свака од њих прозрачна,

тешка, корак ми железа.

 

Мати је моја земља ораница

из које живот хлебородни клија;

Она је сунце над осојем што сија

кад сенка падне на уморна лица

несрећних косаца.

 

Мајка је моја небо напуштено

над самотном овом Земљом плача;

Са њоме лелек под руку корача

и оловном сузом око орошено.

 

Она је струна између земље и неба,

птица луталица што песмом вида

 

Док зубима мучно кида

седму кору поцрнелога хлеба.

 

Матери мојој не треба истина

између поља и цркве и куће скита

сламена лутка од крпа и рита

разапета између оца и сина.

 

 

Реквијем у Сталаћу

Брату Гилету...

Oнога пута умро је неко близу. Реквијем беше у парку сивом.

Овога пута умро је неко ближе. Реквијем у снегу живом.

Онога пута надносиле су се жене над полувековном сенком његовом;

Овога пута сенка је побегла под тешки храст и скаменила тугу у камену.

Смрти, опет си беле оплела прсте око врата нечијег,

још једна је мајка остала без погледа плавог, дечијег.

Прескачеш, смрти. Лажљива варалице.

Испикрвнице! Лезинесрећо!Чедоморко!

Братоотимачице! У Лелеј, залелекала!

Лези, не устала!У море, не уморила!

У ватру, врат сломила!

Братоизелице!

Побелела!

Смрти,

залогај си

нам горак оставила!

Погледај колико дуго жваћемо!

И повраћамо. А сутра ћемо опет.

И сутра после сутра. И тако редом.

Омилела ти улица наша. Намирисала си наше трагове.

Проклетнице, крвокусци и сржопије владају земљом,

а чије ти заметаш трагове? Незнабошко, не именила се!

Небо високо. А земља тврда. А мајка лелече. А суза заковала

за земљу. А бол је узноси до небеса. А ти, смрти, гојиш се незазорна,

силазиш све ниже, низа страну, низ моју улицу у моје срце.

И гнездиш се црна по снегу белом. Траг нам остављаш.

Да ти семе не затремо. За белег. За навек.

лјилјана

Љиљана Павловић Ћирић

 

 YouTube logo full color 1

НЕМАМ ШТА ВИШЕ ДА РАДИМ ОВДЕ- Говори Лидија Ужаревић (Видео снимак)

 

 

52. Такмичење рецитатора града Крушевца "ПЕСНИЧЕ НАРОДА МОГ"

У Културном центру Крушевац уручене су награде најбољим рецитаторима, учесницима педесет другог Такмичења рецитатора града Крушевца „Песниче народа мог“. Дипломе и награде доделила је директорка Виолета Капларевић.

Подсећања ради, у Културном центру Крушевац, и ове је године, у складу са прописаним мерама против пандемије, по педесет други пут, одржано Тамичење рецитатора града Крушевца „Песниче народа мог“. Право учествовања имали су ученици који су освојили једно од прва три места на школским такмичењима у категоријама од 1. до 4. разреда ,затим од 5. до 8. разреда основних школа, и у категорији ученика средњих и виши хшкола.

Критеријуми по којима је стручна комисија вредновала рецитаторе, били су јединствени за све нивое такмичења и сва три узраста. Вредновани су       избор песме који је морао бити примерен узрасту и полу рецитатора,акцентуација и дикција, затим остваривање мисаоно-емотивног садржаја песме и природност, изражајност и сугестивност рецитовања.

Чланови жирија за старији узраст, Сања Ивановић, професор разредне наставе Драгана Шошкић, професор српског језика и књижевности у Марибору (Словенија) и Јована Ђорић, дипломирана глумица, оценили су најбоље средњошколце. Прво место припало је Александру Гашићу, ученику Медицинске школе, друго место гимназијалцу Павлу Ивановићу, а треће место отишло је у руке ученика СМШ „Стеван Христић“, Петру Бркићу.

Жири за категорију млађег узраста од првог до четвртог разреда основне школе, (ЛидијаУжаревић, уредник програма КЦК и наставник школе говора и глуме у КЦК,Мирјана Гашић, професор српског језика и књижевности и Ема Петровић, дипломирана глумица), оценио је да следећи учесници понесу прва три места.

Прво место припало је Александру Петковићу из ОШ „Бранко Радичевић“, друго Дуњи Лучић      из ОШ „Деспот Стефан“, док је трећим местом награђена Катарина Миленковић    из ОШ „Јован Јовановић Змај“.

У категорији узраста од петог до осмог разреда , првим местом награђена је Лара Анђелковић (7. разред) ОШ Свети Сава, другим Татјана Гашић    (6 резред) из ОШ „Јован Поповић“ и трећим Мартин Томић    (8. разред) из ОШ Свети Сава, по одлуци жирија у саставу Лидија Ужаревић, уредник програма КЦК и наставник школе говора и глуме у КЦК, Гордана Станисављевић, новинар Радио телевизије Крушевац и дипломирана глумица Јелена Вукићевић.

 

nagrade 2 800x533 nagrade 3 800x533

nagrade 4 800x533 nagrade 1 800x533

Расинске хронике 5

RASINSKE HRONIKE 5a Copy

 

Rasinske Hronike 5

 

Nas dvojica, dogovorili smo se da se nađemo u parkiću ispred Hemijske.

Đavola. Ima dve Hemijske, jedna srednja, druga viša i obe imaju parkić ispred ulaza. Imali smo 50% šanse da se mimoiđemo i mi smo tu šansu iskoristili, čekali smo jedan drugog minimum 15 minuta.

Odabrao sam Višu hemijsku, bila mi je bliža i bliža centru. Park je bio pun ljudi svih generacija, lep dan u doba pandemije. Kroz senku lišća mogao si da doživiš sunce i bilo je više ozarenih nego smrknutih lica.

Vreme, to jest tih petnaest minuta, proveo sam relativno kvalitetno. Prvo je pala jedna cigareta uz žardinjeru, zatim sam se promajao među ulične prodavce, knjige su mi bile fokus, posle stripovi, listao sam ih bez namere da ih kupim i mislim da je prodavačica to znala.

Tada sam primetio izložbu preko puta. Bila je u onom delu parka koji se sada naziva Trg glumaca, setio sam se tog imena i pitao se da li je i ovo prekoputa deo istog kompleksa. Možda je ovo bio Trg inspicijenata pošto je bio u senci.

U svakom slučaju, napustio sam senku da vidim šta izloženi crteži kriju. Iznenadio sam se da su karikature a ubrzo sam čuo frazu u letu: „Povodom prvog aprila...“ Dan šale i prvi prolećni dan koji liči na proleće, imalo je potencijala za provod.

Provod je naravno zahtevao brzu organizaciju, ljudstvo i resurse, tim jako sličan onom što priprema pljačku na filmu.

Treba jedan što vozi.

Treba jedan mecena, finansijer.

Treba jedan što zna sa prirodom, kako da se upali vatra i počisti đubre, jer lep dan beton ne voli.

Treba još jedan sa smislom za humor.

I to je to. Preko četiri ugrožavaš mere pandemije, svaki peti je antivakcer. Za sebe sam birao četvrtu, ujedno i najtežu ulogu: dizanje morala tmurnih ljudi, srce projekta. Počeo bih vrbovanje da drugarom koga sam čekao, napisao sam mu u poruci:

JA: Čekam te na izložbi prekoputa.

ON: (pet sekundi kasnije) Kojoj izložbi mamlaze??!

Tu sam saznao da je usledio nesporazum. Karikature su visile o žici, mahale su na vetru i pravile iluziju primitivne animacije. Tema je očigledno bila prozor, ignorisao sam zvuk poruke na telefonu pokušavajući sam da smislim karikaturu koju bih dodao izložbi. Vizija prozora koji guta sobu na čijem zidu se nalazi, iza sebe ostavlja nebo i pašnjake. Da li bi to iko znao da nacrta?

 

N.P.

2021  Културни центар Крушевац   globbersthemes joomla templates