ПОД ДЕСАНКИНИМ ШЕШИРОМ
ПИСМО- Говори Гордана Симић (Видео снимак)
ВЕЋ ВИЂЕНО
Лилијани Вутерс
Све нас чека исти пут.
Једном ћемо неизставно напустити тела
у која смо се увукле,
Биће лако, верујем,
Као да смо летње жоржетне хаљине свукле.
Умориће се рука што придржава огавни штап
који ће надживети заметне снове,
очи у којима се огледају Рајна и Сена,
и папир који у походе скриба Фараоновог зове.
Господар и роб речи
Напустиће омиљену оловку
О коју ће се отимати читаоци, знанци и пауци
што вребају већ
полице с омиљеним књигама и мрку каљаву пећ.
Испод маслачка једно ће парче земље бити ископано
потом враћено и утабано тешким ципелама
припитог гробара.
Покушај да све буде исто,
Не нарушити хармонију црнице
Од које све почиње
И с којом све завршава, кажу.
Они неће знати
Колико смо небројено пута већ виделе
и доживеле,
некада у само једном трену
сва растајања света,
Госпођу Смрт и поучну игру њену.
НОЋ СА КАВАФИЈЕМ
У сенци кипариса
Неко ми је говорио Кавафијеве стихове.
Превод је био лош,
Али сјај Кавафијевих свећа нестварно је голицао моје трепавице.
Тада нисам знала да од великих обећања могу остати
Само празне речи,
Нелагодност под ребрима,
Разочарање,
Непријатно осећање погрешно начињених избора.
Требало је мудро сачувати сопствено краљевство,
Окупати се у омиљеним стиховима,
Мање бринути о другима,
Заливати сопствену а не туђу сујету,
Проводити време у безбрижном ћаскању
С пријатељицама,
У оближњем кафеу што подсећа на Кубу,
Изместити се из свакодневног миљеа,
Да би се живело,
Да би се преживело.
Тако бих мање мислила на Кавафија,
Његове свеће и варваре,
У овој ноћи, која је могла бити јутро
Да је у њој мало више светлости.
Дајана Цветковић Лазић
Лазарев град
Има црква.
У бршљен од модрих ноктију обрасла.
Што си јој ближе она све даља.
Катанцем златним забрављена.
Уместо расковник, пупак јој принеси
што ти је Мати по рођењу у рубац бели сакрила,
Лазареееее!
Нерођена браћа ме и сестре дозивају,
у цркву нагоне;
По парче мене откидају
гладно и гадно
устима приносе на Свету Причест;
Мајко Одгонитељко,
Оче Самостомаче,
Има црква!
На олтар јој злаћани
Нерођени постељице приносе,
Мајко Жучииспитељко!
Оче Богодавиоче!
Сестра ми нерођена са главе повезачу откида,
а брат мој, прозебао,
капут ми рукама дрхтавим отима,
И тако босоглаву
и голоногу
за руке ме држе пред Тобом
Лазарееее,
Нек уморну ме угосте јер дугачак је Пут,
А Истина несустижнa
Лазарееее,
Твоја се кост у костима мојим рађа
Ти стојиш а ја лежим
Храст је Твој мојим веђама браник
Tвоја кост у грлу ми запиње
Бајко Богоноситељко,
Лазарееее,
Оче Богокосиоче!
Ово је Твоја црква ал Бог је мој у њој
Мати
Моја је мајка седа старица
Уморних очију, погледа мрачна;
Са њеног лица тече бујица
суза и свака од њих прозрачна,
тешка, корак ми железа.
Мати је моја земља ораница
из које живот хлебородни клија;
Она је сунце над осојем што сија
кад сенка падне на уморна лица
несрећних косаца.
Мајка је моја небо напуштено
над самотном овом Земљом плача;
Са њоме лелек под руку корача
и оловном сузом око орошено.
Она је струна између земље и неба,
птица луталица што песмом вида
Док зубима мучно кида
седму кору поцрнелога хлеба.
Матери мојој не треба истина
између поља и цркве и куће скита
сламена лутка од крпа и рита
разапета између оца и сина.
Реквијем у Сталаћу
Брату Гилету...
Oнога пута умро је неко близу. Реквијем беше у парку сивом.
Овога пута умро је неко ближе. Реквијем у снегу живом.
Онога пута надносиле су се жене над полувековном сенком његовом;
Овога пута сенка је побегла под тешки храст и скаменила тугу у камену.
Смрти, опет си беле оплела прсте око врата нечијег,
још једна је мајка остала без погледа плавог, дечијег.
Прескачеш, смрти. Лажљива варалице.
Испикрвнице! Лезинесрећо!Чедоморко!
Братоотимачице! У Лелеј, залелекала!
Лези, не устала!У море, не уморила!
У ватру, врат сломила!
Братоизелице!
Побелела!
Смрти,
залогај си
нам горак оставила!
Погледај колико дуго жваћемо!
И повраћамо. А сутра ћемо опет.
И сутра после сутра. И тако редом.
Омилела ти улица наша. Намирисала си наше трагове.
Проклетнице, крвокусци и сржопије владају земљом,
а чије ти заметаш трагове? Незнабошко, не именила се!
Небо високо. А земља тврда. А мајка лелече. А суза заковала
за земљу. А бол је узноси до небеса. А ти, смрти, гојиш се незазорна,
силазиш све ниже, низа страну, низ моју улицу у моје срце.
И гнездиш се црна по снегу белом. Траг нам остављаш.
Да ти семе не затремо. За белег. За навек.
Љиљана Павловић Ћирић
НЕМАМ ШТА ВИШЕ ДА РАДИМ ОВДЕ- Говори Лидија Ужаревић (Видео снимак)
52. Такмичење рецитатора града Крушевца "ПЕСНИЧЕ НАРОДА МОГ"
У Културном центру Крушевац уручене су награде најбољим рецитаторима, учесницима педесет другог Такмичења рецитатора града Крушевца „Песниче народа мог“. Дипломе и награде доделила је директорка Виолета Капларевић.
Подсећања ради, у Културном центру Крушевац, и ове је године, у складу са прописаним мерама против пандемије, по педесет други пут, одржано Тамичење рецитатора града Крушевца „Песниче народа мог“. Право учествовања имали су ученици који су освојили једно од прва три места на школским такмичењима у категоријама од 1. до 4. разреда ,затим од 5. до 8. разреда основних школа, и у категорији ученика средњих и виши хшкола.
Критеријуми по којима је стручна комисија вредновала рецитаторе, били су јединствени за све нивое такмичења и сва три узраста. Вредновани су избор песме који је морао бити примерен узрасту и полу рецитатора,акцентуација и дикција, затим остваривање мисаоно-емотивног садржаја песме и природност, изражајност и сугестивност рецитовања.
Чланови жирија за старији узраст, Сања Ивановић, професор разредне наставе Драгана Шошкић, професор српског језика и књижевности у Марибору (Словенија) и Јована Ђорић, дипломирана глумица, оценили су најбоље средњошколце. Прво место припало је Александру Гашићу, ученику Медицинске школе, друго место гимназијалцу Павлу Ивановићу, а треће место отишло је у руке ученика СМШ „Стеван Христић“, Петру Бркићу.
Жири за категорију млађег узраста од првог до четвртог разреда основне школе, (ЛидијаУжаревић, уредник програма КЦК и наставник школе говора и глуме у КЦК,Мирјана Гашић, професор српског језика и књижевности и Ема Петровић, дипломирана глумица), оценио је да следећи учесници понесу прва три места.
Прво место припало је Александру Петковићу из ОШ „Бранко Радичевић“, друго Дуњи Лучић из ОШ „Деспот Стефан“, док је трећим местом награђена Катарина Миленковић из ОШ „Јован Јовановић Змај“.
У категорији узраста од петог до осмог разреда , првим местом награђена је Лара Анђелковић (7. разред) ОШ Свети Сава, другим Татјана Гашић (6 резред) из ОШ „Јован Поповић“ и трећим Мартин Томић (8. разред) из ОШ Свети Сава, по одлуци жирија у саставу Лидија Ужаревић, уредник програма КЦК и наставник школе говора и глуме у КЦК, Гордана Станисављевић, новинар Радио телевизије Крушевац и дипломирана глумица Јелена Вукићевић.
Расинске хронике 5
Rasinske Hronike 5
Nas dvojica, dogovorili smo se da se nađemo u parkiću ispred Hemijske.
Đavola. Ima dve Hemijske, jedna srednja, druga viša i obe imaju parkić ispred ulaza. Imali smo 50% šanse da se mimoiđemo i mi smo tu šansu iskoristili, čekali smo jedan drugog minimum 15 minuta.
Odabrao sam Višu hemijsku, bila mi je bliža i bliža centru. Park je bio pun ljudi svih generacija, lep dan u doba pandemije. Kroz senku lišća mogao si da doživiš sunce i bilo je više ozarenih nego smrknutih lica.
Vreme, to jest tih petnaest minuta, proveo sam relativno kvalitetno. Prvo je pala jedna cigareta uz žardinjeru, zatim sam se promajao među ulične prodavce, knjige su mi bile fokus, posle stripovi, listao sam ih bez namere da ih kupim i mislim da je prodavačica to znala.
Tada sam primetio izložbu preko puta. Bila je u onom delu parka koji se sada naziva Trg glumaca, setio sam se tog imena i pitao se da li je i ovo prekoputa deo istog kompleksa. Možda je ovo bio Trg inspicijenata pošto je bio u senci.
U svakom slučaju, napustio sam senku da vidim šta izloženi crteži kriju. Iznenadio sam se da su karikature a ubrzo sam čuo frazu u letu: „Povodom prvog aprila...“ Dan šale i prvi prolećni dan koji liči na proleće, imalo je potencijala za provod.
Provod je naravno zahtevao brzu organizaciju, ljudstvo i resurse, tim jako sličan onom što priprema pljačku na filmu.
Treba jedan što vozi.
Treba jedan mecena, finansijer.
Treba jedan što zna sa prirodom, kako da se upali vatra i počisti đubre, jer lep dan beton ne voli.
Treba još jedan sa smislom za humor.
I to je to. Preko četiri ugrožavaš mere pandemije, svaki peti je antivakcer. Za sebe sam birao četvrtu, ujedno i najtežu ulogu: dizanje morala tmurnih ljudi, srce projekta. Počeo bih vrbovanje da drugarom koga sam čekao, napisao sam mu u poruci:
JA: Čekam te na izložbi prekoputa.
ON: (pet sekundi kasnije) Kojoj izložbi mamlaze??!
Tu sam saznao da je usledio nesporazum. Karikature su visile o žici, mahale su na vetru i pravile iluziju primitivne animacije. Tema je očigledno bila prozor, ignorisao sam zvuk poruke na telefonu pokušavajući sam da smislim karikaturu koju bih dodao izložbi. Vizija prozora koji guta sobu na čijem zidu se nalazi, iza sebe ostavlja nebo i pašnjake. Da li bi to iko znao da nacrta?
N.P.
Rasinske Hronike 4
Rasinske Hronike 4
Žurio sam na autobusku stanicu. Bivši cimer mi je slao zaostale stvari koje su se vukle po Prestolnici, ispalo je da se neću brzo vraćati na studije. Žurio sam jer sam kasnio, bilo je prohladno i nisam hteo da se mrznem čekajući bus.
Idući do tamo razmišljao sam o svemu i svačemu dok sam noge pustio da same hodaju, znale su put i tabanale ga jedno hiljadu puta. Razmišljao sam i o tom putu za Beograd: tri sata dosade plus prazan mobilni kada stigneš, grč u kolenima. Sada bi mi dobrodošao, sada bih kupio kartu tri dana ranije i bio petnaest minuta pre polaska busa, spreman da zapalim poslednju pred put. Ovako, lenjo sam kasnio, nezainteresovan da nazad teglim stvari.
Bio sam blizu. Izbijao sam na ono stepenište pred kraj Partizanskih kurira i pogled mi puče na verovatno najmanje lep prizor kojim Kruševac može da se diči, na gungulu u saobraćaju, buseve, kamione i njihove sirene, na busku, železničku i sivo parče paperjastog smoga koje se kovitlalo iznad. Prikladan prizor, što veći i značajniji grad to nezgrapnija i manje lepa buska stanica. Slika progresa mora se održati, nikne li neka paprat iz suve zemlje, biće to bruka za ceo grad.
No prizoru se pridružio novopridošli bus koji je trebalo da čekam te se stuštih do stanice.
Čekao sam da vozač završi sa putnicima da bih uzeo svoje stvari. Cimer je pakovao, nije žalio. Jedna torba knjiga, previše teška da bi se lako nosila, i jedna oveća torba posteljine, previše robusna da bi se elegantno nosila.
Studentska dilema: taksi ili pakla cigareta? Pobeđuje pakla, prednost domaćeg terena je presudila.
Bila je to Pirova pobeda, vraćajući se istim putem već sam na stepeništu dvaput za odmor stao. Prohladnu klimu ranog jutra zamenila je sparina prvog jasnog sunca. Graške znoja, skinuo bih jaknu da je imam gde.
Žonglirajući torbe stigao sam do one kaldrmisane uličice sa klupicama. Odlučio sam da se spustim na neku od klupa i zapitam se šta sada da radim sa svojim životom. Na ulici je pisalo Karadžićeva, nisam to znao. Naravno da nisam seo na prvu klupu, to rade amateri, već sam zašao dublje u ulicu i odabrao sledeću.
Razvukao sam torbe, razbaškario se, skupio sam oči i osmotrio zvezdu. Zubato, varljivo, daleko je sunce; a opet dovoljno da grozničavo kuva.
Zagledan tako nisam ni primetio da je neka cura došla i sela na obližnju klupu. Imala je kosu farbanu u plavo mora, glomazne slušalice na ušima i lice prijatno za gledanje. I ona sama bila je zalutala iz nekog drugog vremena, po mojoj proceni iz godine dvehiljadedesete, kada se sajberpank vraćao u modu zbog procvata internet serija.
Neko vreme sam se pitao da li da je pitam nešto, razbijem led, započnem konverzaciju ali mi ništa dovoljno dobro nije padalo na pamet. Još su me one torbe, na neki način, dodatno brukale, na kraju sam sačekao da ona ode kako bih bez stida mogao da nastavim da teglim svoj lom.
N.P.
ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ПОЕЗИЈЕ
СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ
21. март 2021.
СЕЋАМ СЕ ПЕСНИКА
Јован Дучић (1871-1943)
Поводом 150 година од рођења Јована Дучића ( прихватамо годину рођења коју је усвојила САНУ) и 120 година од објављивања његове прве књиге поезије (Пјесме, 1901),Светски дан поезије 2021. посвећујемо великом српском лиричару, грађанину света, дипломати, филозофу... Избор из Дучићеве поезије и прозе као и реч о делу великог песника припремили су: Гордана Симић, Љубиша Ђидић, Гордана Влаховић, Мирјана Гашић и Лидија Ужаревић. Уредник програма: Јелена Протић Петронијевић.
Као увод, песма Јована Дучића за све нас који га радо читамо и за оне који ће тек читати и писати поезију...
БЕСКРАЈНА ПЕСМА
Ви што се још нисте јавили из гнездâ,
Чија срца трепте још у капљи росе,
Чију страсну душу још ветрови носе,
И чији дах топли струји с мирних звезда –
Кад небројне очи отворите, када
Пружите спрам сунца безброј својих рука,
Све шуме без конца и мора без лука
Ваш светли долазак поздравиће тада.
И сви поплављени у сунчаној киши,
Тамо, где малочас, у тренути страшне,
Збацисмо одећу и сандале прашне,
Стајаћете бољи, силнији и виши.
Тако опијени већ од прве чаше,
У екстази звука и сјаја што плине –
Пружићете бразду да свирепо мине
Њивом, где још чами зимско зрно наше.
Али ко ће тада бити међу вама
У тај дан без сумње, без бола, без сене,
Невидљивом нити привезан за мене,
Да одвојен стане међу хиљадама?
И као ја некад у данима овим,
У вечерњој немој агонији мора,
Да донесе, мрачну, као песму бора,
Стару песму туге међ људима новим?
Снимак песме СРЦЕ, говори Гордана Симић
Јован Дучић, Писмо из Италије (Градови и химере)
„Кад нам је двадесет година, ми на римским улицама мислимо на стотине генерација лепих римских жена које су прошле тим путима. У тридесетој години, ми овде мислимо на старинске римске хероје и тражимо по путу Апији стопе далеких цезарских легија. У четрдесетој, мислимо на античке беседнике и мудраце. У педесетој, на мученике и светитеље. Има наше срце једно своје доба Петрониуса и Лукулуса, друго Сципиона и Помпеја, треће Цицерона и Сенеке, четврто светог Павла и свете Цецилије
Јер ни на једној стопи наше земље није дуже боравила људска мисао, ни више оставила трага људска енергија.
Никад Рим није лепши него ноћу, и нигде ноћ није лепша него у Риму. Има улица и пијаца које никад нисам видео друкче него ноћу, и којима никад нисам знао име и правац. Такве су улице у Borgo Vecchio, и квартовима у којима живе мали људи, где се прозори погасе већ од првог мрака, и где је тишина дубока као ноћно море …”
Дучићеви путописни списи упућују на помисао да је песник вештији путописац него што би се у први мах могло закључити. Његов песнички опус знатно је богатији од прозног, али се у песниковој прози осећа поетско-лирски осврт на европске градове које посећује. Реченица је јасна, сликовита и топла. Дескрипција привлачи читаоца и позива на заједничко путовање. Ако отворимо странице Дучићевих путописа, за тили час са хладних Алпа можемо отићи до пролећних дана у Паризу или песниковог омиљеног римског пејзажа...
Па, отворио странице ових путописа и кренимо на пут са Јованом Дучићем...
Мирјана Гашић
ЈОВАН ДУЧИЋ
Године 1899. Јован Дучић у Дубровнику
са младим пријатељем Јованом Ђајом
гледа јадрански талас
како се упорно упиње о обалу
Један век потом
тамо су пале неке бомбе
испаљивала су их погрешна браћа
после је ту саграђен модеран кафић
све се променило, чак и браћа
само је онај јадничак талас остао исти
својом упорношћу
С једним старим пријатељем из Требиња
гледао је 1920. Леотар,
један ветар му је упорно ударао у леђа
на истом месту никла је касније
прелепа Дучићева црква
у коју је и сам ушао,
све се променило
само је онај јадничак ветар остао исти
својом упорношћу
Био сам на оба места Дучићевим трагом
није ми сметало да будем јадничак
не волим замене
2017.
Љубиша Ђидић
Са Црквине, уз Дучића
Оно ти личи, кад се из билећког камењара спустиш, на прави праг Медитерана. Топло, питомо разбашкарено на обе обале Требишњице, у благом успону на околна брда. Требиње. Он, кнез песника, миљеник жена, отмени дипломата, хваљен и завидљиво нападан, винут из херцеговачке скучености до светских видика, Јован Дучић. Скоро да су синоними. Требиње на сваком кораку с поносом истиче свог славног земљака. Песник затвара круг својим закаснелим враћањем на врх брега именом Црквина, да у новодигнутој цркви по узору на Грачаницу добије своје коначно пребивалиште.
Да у човеку постоји жеља да се истакне и потврди, да му није довољно завичајно делање, но да тражи свом таленту меру у свету, да су даљине и видокрузи, слућени са прага, примамљиви, Дучић је записао у Белешкама о себи: ,, Велики брег Леутар који се диже изнад мог родног Требиња, као модро платно између неба и земље, носи илирско или грчко име по речи елефтерија, што значи слобода. Са овог се брега види по ведром дану, преко мора које је у близини, обала Италије. Тај велики видокруг, који није био без утицаја на мој завичај и његове људе...”
Колико год узлетео, и на дугом се лету одржао и задржао, песник ће се окренути свом далеком почетку:
Први пут небо ту засијало
На људску срећу и болове;
Ходисмо туд, где све је клијало,
Само Бог и ја кроз те долове...
Ја одох даље новим мукама,
До звезда брод је мој узлетео;
А држим и сад још у рукама
Неки цвет црн што ту је цветао.
Тестаментарна воља песникова испуњена је дана 22. октобра 2000. године, чекана пуних педесет седам година. Естета, доследан у избору места вечног мира. Са Црквине над градом блиста Херцеговачка Грачаница, добацујући погледе ка Леутару, док се у зеленим водама Требишњице у удолини по вас цели дан огледа Арсланагића мост, тај бели углачани од хода, патином превучени, неземаљске лепоте Нарцис. А песник у хладу црквеном изван времена и близак звездама подсећа :
С мора на чијој црној плочи
Сва мирна сунца седају,
До на брег смрти, с кога очи
На оба света гледају.
Понор на понор, где год сину
С небеске светле чистине...
Док путић најзад једном мину
Између сна истине.
Тај пухор сна и замора,
пењи се тихо, зимзелене,
уз плочу бледог мрамора.
Гордана Влаховић
Снимак песме АКОРДИ, говори Лидија Ужаревић
Koнкурс за младе песнике
На иницијативу Министарства културе и информисања Републике Србије, Завод за проучавање културног развитка расписује јавни позив за
Књижевни конкурс
„НОВИЦА ТАДИЋ“
за младе песнике
Конкурс се расписује у знак сећања на песника Новицу Тадића, чији је опус обележио српску поезију на размеђу 20. и 21. века и чији ауторски статус превладава све поетичке и друге поделе на актуелној књижевној сцени, а у циљу подстицања стваралаштва младих песника на српском језику. Конкурс је први пут расписан 2018. године.
ПРОПОЗИЦИЈЕ:
Право учешћа на конкурсу имају сви песници који у тренутку расписивања конкурса нису навршили више од 35 година живота и који пишу на српском језику, без обзира у којој држави живе.
Необјављене рукописе песничких збирки, обима до пет ауторских табака (80 ауторских страница), аутори треба да доставе искључиво поштом, у пет штампаних примерака, на адресу: Завод за проучавање културног развитка, Риге од Фере 4, 11 000 Београд (са назнаком: Конкурс „Новица Тадић“). Радови се потписују шифром, на првој страни рукописа, изнад наслова. Уз рукописе у посебном затвореном коверту треба доставити решење шифре, са следећим подацима: шифра, име и презиме, адреса, број телефона, електронска адреса и година рођења.
Аутор на конкурс може послати само један рукопис. Раније објављивани и награђивани радови, избори из претходно објављиваних збирки песама и радови потписани именом и презименом уместо шифром неће бити узимани у обзир.
Петочлана комисија ће прегледати све приспеле радове и изабрати највише три рукописа, а резултати конкурса ће бити објављени најкасније до 17. јула 2021. године, дана рођења Новице Тадића.
НАГРАДЕ:
Добитници ће бити награђени плакетом са ликом Новице Тадића, објављивањем награђених рукописа у оквиру едиције „Присуства“, названој по првој песничкој збирци Новице Тадића, покренутој у оквиру издавачке делатности Завода за проучавање културног развитка, као и новчаним износом из наградног фонда од укупно 100.000 динара нето, који ће бити исплаћен у виду ауторског хонорара за објављену збирку.
Рок за слање рукописа је 27. април 2021. године.
Све додатне информације о конкурсу могуће је добити путем електронске адресе vladimir.kolaric@zaprokul.org.rs или на телефон 011 2637 565.
