RASINSKE HRONIKE 12

Rasinske Hronike 12

Krenem vam ja u grad, bez nekog preteranog plana i neke dublje svrhe. Recimo da mi je kući bilo tesno i teskobno, ponovo bez nekog posebnog ili konkretnog razloga. Niko mi dugmiće nije pritiskao (iako svi u mojoj kući to sasvim lepo znaju) nego leto je pa svi pričaju kako mladi treba da se provode, luduju, zaljubljuju i ljubav vode. Veliki je to pritisak ako si i ti mlad, eto zato sam izašao.

Završio sam vrlo brzo u Zakićevoj, kao i maltene uvek. Tamo je kluster kafića i tamo mladi idu. Sa novcem kojim sam raspolagao imao sam da biram: da li ću kafu ili pivce?

Kafa mi se uopšte nije pila. Ja inače nisam ljubitelj tog napitka, prema ukusu sam bio ravnodušan a nije mi se sviđalo kako ti digne pritisak pa ga odmah spušta. A za pivce sam se odmah bio deprimirao jer sam za jedno jedino imao. Samo jedno pivce da popiješ nije u redu, nisam navikao, nije me ni ulica tako vaspitala.

Tako da sam išao uzduž i popreko tom Zakićevom, ne znajući kako i gde stražnjicu svoju da skrasim, Ponuda je, po meni, bila nezadovoljavajuća, bila je svakodnevna. Ili bi kafići bili previše prazni ili previše puni ili taman, ali sa impozantno antipatičnim ljudima. Krenuo sam od spomenika pa sve do Kosovske ulice pa sam krenuo nazad. Imaš ljude šetače koji vole baš tu rutu, ja nisam bio jedan od njih. Tu sam već krenuo da osećam razočarenje prema karmičkom uređenju današnjeg dana: ništa mi se nije desilo, nikog nisam sreo. Tako da sam na pola puta od tog jo-jo kretanja naglo skrenuo u ono što grad zove kulturno sokače.

Taj naziv, kultur sokače, uličica je dobila relativno skoro. Pre toga, pre nego što su se zgradice sagradile i grafiti oslikali, bila je to jedna neimenovana prečica koju su lokalci prosto zvali: potok. Potok je stvarno postojao ili tehnički i dalje postoji pošto je stavljen u cevi i pušten kroz zemlju. Za mene je ta uličica uvek odavala šarmom i pre najnovije transformacije. Imalo je i tu par kafića, al’ za to sam već izgubio interesovanje nego sam prošao sve lokale i tamo negde, u delu gde su se graffiti nizali seo na svoje staro mesto: na jedno kratko stepenište ispred jedne od zgrada, koje je i u podne bilo u hladu zahvaljujući terasama koje su ga nadvisivale a bilo je i zgodno da spustiš stražnjicu. To je bilo jedno od mesta gde bi visili u mojim srednjoškolskim danima: posle grada uzeli bi smo bombu piva i tu bi se okupili, pijuckali, smejali se i bivali opominjani od strane stanara iste zgrade kada bi smeh prerastao u dranje. Ponekad bi i policijom pretili, ali, koliko ja znam, policija nikad nije došla. Hvala na razumevanju, dragi stanari.

Prvi put sam na tom mestu bio trezan i sam i to mi bi čudno. Sa druge strane, često sam bivao sam u poslednje vreme, leto je uveliko trajalo i u meni desilo se zasićenje. Jedva sam se sećao kako sam jedva dočekao da grad živne, da ulice budu pune, da se čuje glasan smeh i kakofonija. Priča je postala obrnuta, sada me nerviraju ljudi sa praznim entuzijazmom, mladost za koju sam toliko navijao počela je da me umara.

Ovo je grad meraka, zabave, laganica provoda, šale, pošalica i šaljenja. Boemsko jedno mesto u kome trenutno poznajem više kafića nego ljudi. Sa njim i u njemu se može lako uživati i ona puka, svakodnevna sreća lako je dostupna. Ima samo jedan preduslov za uživanje ovde: da nemaš ambicije, da ne voliš da menjaš stvari, da imaš svoje omiljeno mesto i svoju omiljenu kafu koju će tvoj omiljeni šanker spravljati na tvoj isti omiljeni način. Ali ako volite progres i promenu, ako vam se menja i treba osveženja ako vam je sreća u koraku napred a ne u udobnom sedalu, molim vas, napustite objekat, ovde ćete samo uznemiriti ljude. Zar vam nije jasno da niko neće da vas sledi?

Nedaleko od stepeništa na kome sam sedeo, se grafita osmehivala se Odri Hepburn, večito mlada i oduvek lepa. Draga moja Odri, u pravu si, tako jedino možeš biti spokojna u Kruševcu, prihvati ga kao lepu sliku i ne očekuj od njega uzbudljivi film.

Nemanja Petronijević

RASINSKE HRONIKE 11

Rasinske Hronike 11

Nešto sam se razboleo. Nije Kovid, ne brinite. Virus ne može da stvori šmrkavicu niti može da zapuši sinuse. Tako da nije pametno da šetam a šetam. Držim se podalje, maska oko vrata, tako da poštujem sve mere. Pogotovo nije pametno da idem uz brdo- niz brdo a to sam baš radio. Iz centra, preko Bagdale u naselje Vlado Jurić, išao sam kod druga. Do tamo sam nekako i otišao, osećao sam premor bolesnog čoveka, ali nazad majko moja... Kičma je krenula da boli već na četvrtinu onog strmog uspona od naselja do Bagdale. Do kraja uspona, negde u borovima, noge su se jedva vukle i kukovi zatezali. Dok sam stigao do restorana na brdu već sam znao da imam temperaturu i tu je groznica krenula. Morao sam da sednem.

Odlučio sam da se odmorim pod suncem, skrenuo sam ka crkvi pa sam i nju prošao u ime hipohondrije koja je vladala svetom. Popeo sam se na brdašce odmah iza i seo na travu. Kiše predhodnih dana nisu ništa smetale, zemlja je sve upila i trava je bila suva kao barut.

Odavde se najbolje vidi Kruševac. Ispravka, odavde se najviše vidi Kruševac, najbolje se vidi kada šetaš ulicama i zagledaš lica, gledaš gde se ljudi okupljaju i šta rade. Tako saznaš kako grad pulsira, kako diše. Odavde, to je samo gomila zgrada i kuća, slabo izdiferenciranih. Kao gradić pored puta, ne miriše na dom. Siguran sam da se i moja kuća odavde vidi, još samo kada bih umeo da razlikujem krovove pa da je prepoznam..

Okrenuo sam se za 180 stepeni i zagledao se u onaj jarak i betonske konstrukcije. U jarku je već bilo močvarasto, žabe su se čule. Pitao sam se kao što se uvek pitam kada sednem ovde: ko je kada i zašto gradio nešto ovde? Što se mene tiče, konstrukcije su uvek bile tu. Krnji zub vremena, jednom rečju, osvežen ponekim grafitom.

Komaraca začudo nije bilo ili nisu ujedali jer sam bio toksičan. Sunce je polako čililo moju groznicu, organizam se smirivao, ali osećao sam, temperatura nije padala. Mogao sam bez problema da zaspim tu, trava je bila udobna a sunce blagonaklono tog dana. Možda sam i zadremao koji minut kada me je trgao zvuk koji me natera da se okrenem nazad ka gradu. Čoban i ovčice, došle na ispašu. Jedna prirodna i u isto vreme neobična scena. Gospodin čobanin je to tako ležerno radio, uživao u poslu. Mahnuo on meni, mahnuh ja njemu. Možda je to profesija koju treba da potražim u Kruševcu?

Neko vreme sam opipavao sopstvene džepove da bih se na kraju setio da sam prestao da pušim.

Nemanja Petronijević

RASINSKE HRONIKE 10

Rasinske Hronike 10

Konačno se zavšiše građevinski radovi i gužva sklonila da mogu da mu priđem. Mom Spomeniku. Mom simbolu Kruševca, mojoj mentalnoj razlednici kada pomislim na rodni grad u kome sam sada već i protiv svoje volje.

Hajde, nazvaću ga punim imenom da ne bude da ga svojatam samo za sebe: Spomenik kosovskim junacima. Kada su počeli radovi po centru, koji je bio zatvoren proteklih godinu dana, plašio sam se za Spomenik, da ga ne povrede i da ga ne odnesu. Bezveze sam se plašio, evo ga tu je i sija, sija kao što je to radio i proteklih sto sedamnest godina. Čak mu je i nova fontana dala na šmeku, zvuk vode i minimalni džez koji se čuo iz skrivenih zvučnika davali su Filipu Višnjiću, slepom bardu sa prizemlja, nove inspiracije za njegove guslarske kompozicije.

Na Filipu sam se najviše i zadržao, i pogledom i mislima. Slepi pesnik, srpski Homer, ako je Homer ikada postojao. Junak jednog vremena, ali ne kosovskog već ustanaka i rane moderne Srbije. Pitao sam se kakve bi pesme pevao da se danas rodio. Da li bi mu opus bio pretežno o Prvom ili Drugom svetskom ratu? Da li bi pevao moderne teme? Kako bi ovekovečio Srbiju danas, koje bi motive koristio? Koji bi mu heroji sada bili a koji negativci, jer se sad to više ne zna, revizija je u toku. I da li bi uopšte sada bio značajan i popularan danas, da li bi se njegov dar uopšte čuo od silne kakofonije koju moderna muzika stvara?

“A sada, za sve naše slušaoce, jedan veliki letnji hit koji se ne skida sa top deset liste već šestu nedelju, novi singl Filipa Višnjića: Hiperinflacija devedesetih. Uživajte!”

Za danas su najavili najtopliji dan u godini. Nisam primetio razliku, vruće pa vruće a centar je uvek bio usijan. Jedini hlad pravile su zgradurine od usijanog betona. Digao sam pogled sa čika Višnjića u vrh spomenika, tamo gde je vila pridržavala barjak. Za mene je to uvek bio anđeo pobede, ali to su moji problemi, pokrštavao sam vile, dakle i sam sam bio revizionista. Imao sam želju da se popnem gore i osmotrim grad. Bio bi to dobar pogled, ne bi on dosezao daleko ali bih imao srce Kruševca na dlanu.

Osvrnuh se oko sebe u svakom slučaju. Sve zgrade imale su imena i značaja, za mene više ili manje. Hotel Rubin, koji je sada bio u fazi renoviranja sa fasadom nalik Mondrijanovim poznim radovima, tamo sam pre osam godina imao malu maturu i pohovane šnicle. Prekoputa odmah zgrada Kocke, u koju nikad nisam ušao doduše, ali nisam jednom stojao ispred posle dvanest i pio pivo. Zgrada poznata po svom arhitektonskoj unikatnosti i očiglednoj ružnoći. Odmah pored nje bila je zgrada suda, uvučena i neprimetna, ispred koje su se u vreme moje srednje skejteri vozili. A sa druge strane Kocke, bila je stara Deva, sada značajna po prodavnicama a pre po najvećem požaru koji je grad mogao da vidi. Prekoputa Deve, opet preko ulice, bio je Dom sindikata, zgrada koja je krila najlepiši mural u gradu. Tamo sam već puno puta išao, drugi sprat, biblioteka, čitaonica, spremao bih ispite kao svaki vredni student, uzimao knjige i pravio se da učim...

Mislim da ću bataliti fakultet, kome još treba filozofija? Da nađem neki posao, ne mogu više da se grebem za pare...

Nemanja Petronijević