Rasinske Hronike 2

RASINSKE HRONIKE 2 Copy

 

Penjali smo se na Bagdalu, brdo oko koga se Kruševac uvijao. Hodali smo polako. Bilo je neobično rano za nas da se sretnemo ali kada rano ležeš rano i ustaješ, nema tu pomoći.

-Postavili su žicu?- upitao sam zastavši.

-Kao što vidiš. – potvrdio je.

-Šteta.- rekoh i to sam mislio. Žica na koju sam se žalio bila je na kamenoj ogradi koja je opasivala veliko imanje na padini Bagdale pred sam vrh. Samo imanje nije igralo ikakvu ulogu u mom srcu ali ta ograda, bila je prava stvar. Išla je stub pa luk, stub pa luk duž puta nekih dvestotinu metara, bila je dovoljno široka da na nju sedneš, dovoljno dugačka da u nju legneš, pošteđena vetra i čak udobna. U lepo vreme nije bilo neobično videti punu ogradu, po grupu mladih na svakom luku.

-Čuvena ograda...- ote mi se iz usta.

-Pa, ne znam baš koliko jedna ograda može biti čuvena..- čuo sam da drug odgovara, bio sam zagledan između zgrada u izmaglicu u daljini, bila je purpurna.

Što da ne bude čuvena? Nešto je valjda čuveno ako se vazda čuje o njemu što implicira da neko priča, to je jedini kvalitet čuvenosti. Možeš imati čuveni gelender, čuveni znak za skretanje u levo i čuvenu ciglu. Znao sam sve to ali ovakva argumetacija ne bi pomogla jer je drug sa kojim sam naginjao prirodnim naukama, trebali su mi dokazi.

-A šta je sa Kineskim zidom?- upitao sam.

-To je zid.

-Koji se kako razlikuje od ijedne ograde ikada?

-To je...- počeo je- ..ne, Kineski zid je više ograda nego zid jer... nema plafon.

Ovo me je pomelo u promišljanju. Da li je imanje plafona kvalitet zida? Ograda svakako ne poseduje plafon i samim tim je...

-Stani.- rekoh okrenuvši se ka njemu- Zid se tako zove jer se zida. Kamen na kamen i cigla na ciglu.

-Ova ograda je zidana.- reče on i pokaza na čuvenu ogradu.

-Onda je ujedno i zid.- rekoh tmurno i krenuh uz brdo, ova tema me je umorila.

Na samom vrhu brda bio je gradski park, suva stabla nadvisivala su se nad stazu posutu žutim lišćem. Bio je februar i sve je podsećalo na jesen.

-Hoćemo li?- upita drug pokazavši na razlog zbog čega smo se i popeli na brdo, stazu za trčanje koja je vodila oko parka.

-Znaš šta?- rekoh sedajući na obližnju klupu- Meni je za prvi put sasvim dovoljno razgibavanja. Milije mi je da sedim i uživam u miru.

Neko vreme me je gledao ćutke pa upita:

-Imaš li cigaretu?

-Imam duvan, smotaću ti.

Neko vreme smo sedeli u tišini i dimu a onda je on rekao stvar koja me je rastužila. Rekao je:

-Sve najčuvenije ograde su zidovi jer su tako najtvrđe.

N.P.

 

LADY OF ALEKSANDROVAC

САЈАМ КЊИГА РАСИНСКОГ ОКРУГА 2020-2021.

 

LADY OF ALEKSANDROVAC

 

МОНУМЕНТАЛНА НЕОЛИТСКА ФИГУРА СА ВИТКОВАЧКОГ ПОЉА

 

Lady of Aleksandrovac (Миладија), Venus de Župa (Гроздана), Madam de Vitkovo (Ружица) и Madame de Venčac (Кадивка) су пронађене 60-их година 20. века на подручју Витковачког поља, удаљеног 4 км од Александровца. Фигуре је први промовисао оснивач Завичајног музеја Жупе Милослав Бонџић, и у склопу његове веома плодоносне активности фигуре са Витковачког поља су стекле светску славу, како на Светској изложби у Ници 1991. године, тако и на изложбама у Данској и Великој Британији. У Завичајном музеју Жупе се чува укупно 24 фигур(ин)е које припадају винчанској култури.

Историју археолошких истраживања Виткова су обележиле краткотрајне кампање, углавном заштитног карактера. Емилија Томић и Обренија Вукадин 1969. и 1971. године су вршиле истраживања, обухвативши њима површину од 126 м2 и дефинисале уобличиле прве закључке о локалитету. Е. Томић и О. Вукадин Витковачко поље датују у 5500/5450 – 4500 год. пре Христа, односно опредељено је у почетак Винча – Плочник I са елементима градачке фазе. Дебљина културног слоја износи у просеку 0,90. Аналогије за налазе са Виткова је материјал са локалитета Житковац и Фафос – Косовска Митровица, односно, Витковачко поље по карактеристикама материјала припада косовској варијанти Винчанске културе.

lady 6 Copy

Након 20 година, односно 1992. године уследило је прво рекогносцирање Жупе александровачке, које је трајало свега неколико дана. Као подршка оснивању Завичајног музеја Жупе (1991.) у Жупу долазе Никола Тасић, Борислав Јовановић и Душан Мркобрад који обилазе неколико локалитета, али посебну пажњу поклањају Витковачком пољу. Но, археолошка истраживања нису настављена. Након нових 20 година уследиће две археолошке кампање заштитног карактера: под руководством Душана Рашковића, Марина Бугара и Гордане Чађеновић, 2001. године. Године 2003. је организована изложба ,,Витковачко поље у праисторији'' у организацији Народног музеја у Крушевцу и том приликом је објављен каталог.

Пројекат Заштитна истраживања на траси канализације на локалитету Витковачко поље је реализован 2019. године. Руководилац пројекта је археолог Гордана Чађеновић, стручни саветник др Адам Црнобрња. Екипу поред руководиоца чини археолог Сања Црнобрња Красић из Завичајног музеја Жупе.

Истраживања су трајала од 04. 07. – 14.08. 2019. године и том приликом је истражен простор у дужини од 95,80м, у ширини од 0,70м и са различитим дубинама ровова.

Ровови 1, 2,3,4,5,6 и 7 су се простирали у правцу север-југ, а ровови 8 и 9 у правцу исток запад, настављајући управно се на ров 7. У рововима који су се простирали у правцу север-југ је констатована спорадична појава артефаката винчанске културе измешаних са рецентним отпадом. Стратиграфска ситуација је била једноставна: испод слоја хумуса се налазио слој црне компактне земље са измешаним археолошким материјалом и рецентним шутом испод ког се налазио стерилни слој.

lady 2 Copy

Траса будуће канализације је скретала у правцу запада и баш је на тој траси се налазио велики орах. Уз наше мољење да се не руши орах, пројектант је померио трасу рова, где смо му рекли и то ће заправо бити кључни догађај за наш финални резултат - налаз велике фигуре!

Ровови 8 и 9 су истраживани упоредо и у рову 9 је констатована другачија стратиграфија него у претходно откривеним рововима, јер се испод раније помињаног слоја црне компактне земље појавио слој жуте прашкасте земље (тење) а потом и културни слој – слој тамномрке растресите земље који је садржао велику концентрацију уломака керамике, пронађени су камена секира и камени нож. На релативној дубини од 1,5м се појавила вода, јер се поменути ровови пружају паралелно са реком Пепељушом, на неколико метара од обале.

У даљем току истраживања је настављено дефинисање стратиграфске ситуације у рову 8 и на релативној дубини од око 1м је констатовано да је ров пресекао винчанску кућу и то у дужини од 5,5м од источног профила. У другом делу рова, ка западном профилу се наишло на исти слој тамномрке растресите земље са великом концентрацијом покретног материјала, као у рову 9, и опет се на релативној дубини од 1,5м појавила вода. У источном делу, на простору претпостављене куће се копало у слоју црвене глиновите земље са траговима гарежи. На 1,2м од источног профила откривени су остаци пећи, која се састојала од поднице, затим 20цм ломљене керамике а потом слоја запечене земље дебљине 1,5цм. Пронађена је велика количина уломака керамике, камене алатке, једно коштано шило, фрагмент зооморфне фигурине и камени жрвањ, димензија 60 х 30цм. Највеће изненађење се догодило последњег дана кампање. На 3м од источног профила су пронађени фрагменти двеју монументалних винчанских фигура. У тој групи налаза пронађен је торзо, фрагменти главе, постоља и једна нога од једне фигуре и руке, ноге и део постоља друге фигуре, на релативној дубини од 1,2 м.

Дакле, прецизније говорећи о најновијим налазима монументалних фигура у Виткову можемо рећи следеће: фрагменти двеју седећих фигура су пронађени измешани на малом простору, на око 0,5м2, између пећи и жрвња, у слоју црвенкасте глиновите земље. Након уклањања фрагмената фигура констатован је интензиван слој пепела и гарежи. На овом слоју су обустављена истраживања и целокупан простор је конзервиран до следеће археолошке кампање у којој ће се приступити целовитом истраживању винчанске куће коју је пресекао ров 8.

lady 1 Copy

Прва фигура је пронађена скоро у целости, односно недостаје само једна нога (за коју постоји могућност да ће бити пронађена када се прошири ископ) и фрагменти седалног дела. Процењена висина фигуре је око 55цм. Пронађено је укупно 35 уломака фигуре од чега је торзо сачуван у целости (висина 24цм, ширина 24,5цм), масиван и тежак (2600гр), дебелих зидова са шупљином кроз средину тела. Може се уочити да је торзо ,,носећи'' елемент фигуре, с обзиром да су остали уломци тањих зидова и евидентно су били налепљени пре печења на торзо. Што се тиче украшавања, површина је глачана и украшена урезаним линијама, од врата преко груди до струка се укрштају две праве линије у облику слова Х, рамена су украшена заобљним линијама и чини се да је у питању одевни предмет који је имао пуфнасте рукаве, који се завршавају на самим лактовима, три урезане усправне, паралелне линије се налазе на стомаку. Руке су положене на бокове, виде се по четири прста обе руке и украшене са по седам урезаних паралелних линија. На леђима и код руку су сачувани трагови бојења црвеном бојом и то тако да је бојена свака друга трака између урезаних линија.

Када говоримо о уломцима главе, седам је уломака петоугаоног лица и шест уломака темена и потиљка. Лице има наглашене јагодице, дугачак, витак нос и благо заобљену браду. Очи су испупчене, уоквирене урезаном линијом, снопом густих урезаних линија у виду трепавица изнад очију и са по три урезане линије испод очију. Нос је уоквирен урезаним линијама и једна линија се налази по средини носа. Уста нису назначена. Од трепавица полазе заобљене урезане линије које иду до темена које је калотасто и наглашено једном кружном, урезаном линијом. Уломак потиљка има два дугметаста испупчења на месту где би се налазили мастоидни завршеци.

Постоље, односно клупа на којој се налазила прва фигура се састоји од четири фрагмента, две равне неукрашене плоче (14х8х0,8 цм и 13х9х0,8 цм) и два фрагмента седалног дела са три дугметаста испупчења. Фрагменти седалног дела затварају основу торза, односно шупљи су када се самостално посматрају. Остали фрагменти представљају делове бутина и пронађена је једна цела нога (12,7 х 3,5 цм) са несразмерно малим стопалом, која је неукрашена. Фигура је рађена од добро пречишћене земље, окер боје печења. На фигури нису истакнуте полне особености. Изгледом асоцира да представља високу и витку особу. Могло би се рећи да су рамена пренаглашена, али остаје отворено питање да ли се ради о одевном предмету или о наглашавању мишића односно снаге, што би могло асоцирати на мушку особу.

Поред поменуте фигуре пронађено је седам уломака друге седеће фигуре, односно две руке, две ноге и три уломка постоља. Руке и ноге су украшене урезаним линијама и ноге су мање витке и краће (10 х 5 цм) у односу на прву фигуру. Постоји могућност да се недостајући делови пронађу приликом проширења ископа. Фигура је рађена од добро пречишћене земље, црвене боје печења.

Сви налази који су пронађени у току ове кампање припадају периоду млађег неолита односно винчанској култури. Својим особеностима када је у питању украшавање и предстваљање лица припада косовској варијанти винчанске културе и најближе аналогије представља фигура из Предионице код Приштине, чувена ,,Богиња на престолу''.

Након завршеног пројекта реконструкције и конзервације витковачке фигуре и низа физичко-хемијских анализа, фигура ће бити представљена ширкој јавности у свој својој лепоти и монументалности и прославити и Витково и Жупу и Расински округ и Србију јер са својих 54цм висине предствља највећу праисторијску фигуру рађену од печене земље.

 

Сања Црнобрња Красић, виши кустос археолог

 

 

 

Чудесне жупске фигурине

 

Под појмом Жупа данас подразумевамо питому котлину у централној Србији, ушушкану између најлепших српских планина Копаоника, Жељина, Гоча и Јастребца. Речи чувеног српског и југословенског књижевника, Станислава Винавера, записане пре 95 година, најбоље дочаравају овај божански кутак: „Овде, ка Жупи, безброј се планина запутио; небројене косе овде су нашле мир. Тако од венаца горских са свих страна овде као да допиру, ублажујући се у складне брежуљке, последњи тихи валови. Овде се не таласа земљиште, овде се не устремљује земља у полете, већ овде као да пристижу из целог једног света брда и литица благи и љупки шапати. Све камење, сви камени пркоси допливали су на тихим таласима да се овде одморе. Овде је као неки врт припитомљених планина. Као да је хиљаду тешких големих врхунаца овде се најзад нашло у одмору, овде нашло свој питоми ритам. По томе забораву брда пружили су се у благом зеленом ритму виногради чије чокоће, испод оно мало лишћа, сакрива црне и жуте тешке плодове. Сакривени су, лишће је ту да их сакрије, као да ничем више и не служи, и као што треба говорити о смоковом лишћу кад се крије нагост, тако треба о лишћу виновом које крије плодност. Чудна набрекла плодност укроћених страшних брда црни се и жути се испод зеленог лишћа...“

P1450509

Управо у централном делу овог простора, који је на великог песника оставио незаборавне импресије, се пре 7000 година развијало насеље неолитске културе, која је представљала једну од најважнијих етапа у развоју људске цивилизације. То насеље је данас у науци познато као Витковачко поље, које се простире на простору удаљеном четири километра од Александровца, на данашњем регионалном путу ка Крушевцу, на површини од преко 120 хектара. Било је једно од најзначајнијих насеља винчанске културе (5500 – 4500 п.н.е.) на простору Балкана. Ово је период развоја човечанства у коме су се десиле многе еволутивне ствари за човечанство, пре свега људи су почели да се баве пољопривредом и припитомљавањем животиња и биљака. Важне карактеристике овог раздобља су и израда грнчарије, прелазак на седелачки начин живота, самим тим и функционалнија и раскошнија градња кућа и окућница. У винчанској култури готово да нису пронађени трагови ратовања, живело се од свог рада и није постојало веће социјално раслојавање. Археолози често овај период називају златним добом људске историје. Јавља се религијска свест и прва уметност, а као најочигледнији пример тог споја су стотине пронађених фигурина са бројних локалитета у земљама централног Балкана. Најимпозантнији примерци винчанске културе, пронађени су управо овде, у Жупи. Крајем шездесетих година XX века на Витковачком пољу сасвим случајно су пронађене четири фигурине које су годинама чуване у основној школи у Александровцу а потом у Завичајном музеју Жупе, који је отворен 1991. године. Ове фигурине са мноштвом других предмета од печене земље, представљају дела првих земљорадника ових простора a и данас, хиљадама година касније, у Жупи је управо земља суштина постанка и опстанка.

lady 7 Copy

У оквиру велике светске изложбе, „Ева и снови“ са тематиком жене у праисторији, коју је организовао музеј Terra amata из Нице (Француска), жупске фигурине су, међу десетинама других из читавог света, биле излагане како у поменутом, тако и у другим европским музејима: Музеју у Шефилду, Британском краљевском музеју, Данском краљевском музеју... Годинама касније, на сајту музеја у Ници, међу 12 најпознатијих светских венера, налазила се и једна из Жупе, Lady of Aleksandrovac. Била је у друштву планетарно познате Вилендорфске венере, затим египатске Нагаде и фигурина из Јапана, Француске, Естоније...

На поменутом путовању фигуре су добиле своја имена: поред Lady of Aleksandrovac, ту су и Madam de Župa, Venus de Vitkovo и Madam de Venčac.

Од 2009. године фигурине добијају „домаћа“ имена: Миладија, Ружица, Гроздана.

lady 5 Copy

 

Професор историје и оснивач Завичајног музеја Жупе, покојни професор Милослав Бонџић, указивао је још шездесетих година прошлог века на значај локалитета Витковачко поље. Понајвише његовом заслугом, локалитет се од 1969. године налази под заштитом државе. Те године, археолози Завода за заштиту споменика културе из Краљева и Народног музеја Крушевац извели су археолошку кампању и пронашли велику количину атрактивног материјала. Године 1971. су извршена последња озбиљнија истраживања локалитета Витковачко поље.

Иако се пола века знало да је овај локалитет био важно средиште винчанске културе, покушаји да се он систематски истражи били су безуспешни. И поред деценија упорног указивања надлежним институцијама на значај истраживања, прво од стране професора Бонџића а потом и његових наследника у музеју, није било озбиљнијег помака. Све је сведено само на пар кратких кампања које су финансирали људи који су планирали градњу на локалитету а имајући у виду да је он под заштитом, имали обавезу да на површини на којој граде, ангажују археологе да обаве заштитна истраживања.

Управо приликом заштитних археолошких ископавања за потребе проласка локалне канализације, 12. августа 2019. године, у кампањи којом је руководила археолог Народног музеја Крушевац Гордана Чађеновић, последњег дана истраживања, археолог Завичајног музеја Жупе, Сања Црнобрња Красић открила је, после тачно 50 година, још једну, најмонументалнију до сада, статуу винчанске културе.

lady 3 Copy

 

Овај проналазак је одјекнуо толико да и сами нисмо били припремљени за такву медијску лавину која се тих врелих августовских дана сливала ка Жупи. Не постоји штампани и електронски медиј који није пренео ову вест. Све телевизије са националном фреквенцијом су направиле репортаже а у гостима смо имали и BBC на српском, Ал џазиру, Слободну Европу и многе друге. Вест су објавили и многи инострани медији.

Министар културе, господин Владан Вукосављевић, посетио је локалитет неколико дана после открића и отворио врата Министарства културе и информисања за вишегодишње финансирање археолошких истраживања на Витковачком пољу. Сви ми, који смо свој радни век посветили истраживању и презентацији огромних потенцијала Жупе, пресрећни смо због тога, јер смо убеђени да ће Витковачко поље светској науци донети велика открића. Надамо се да ће људи који воде општину, у времену пред нама, искористити овај локалитет од светског значаја на прави начин и да ће моћи да валоризују овај потенцијал у туристичком смислу, у промоцији Жупе.

lady 4 Copy

Важно је да поменемо да је тим признатих стручњака урадио рестаурацију и конзервацију последње пронађене жупске статуе, применивши савремени, мултидисциплинарни приступ конзервацији, како би овом веома важном историјском артефакту обезбедили највиши степен заштите. Уз помоћ Министарства културе и информисања, у прилици смо да ове године реконструишемо наш музеј али и дигитализујемо статуету са Виткова. Очекује се њена презентација почетком марта у Александровцу.

Завршићемо овај текст онако како смо и почели, на који начин је Жупу видео још један великан наше науке, академик, проф. др Никола Тасић, директор Балканолошког института САНУ, секретар САНУ и члан Европске академије наука у Стразбуру: ,,Имамо срећу да живимо на територији, на којој су многи непознати народи оставили драгоцености кроз своје делатности. У томе је Жупа александровачка у свему оригинална. Треба само видети у чему је све Жупа дала свој допринос епохи, односно култури неолита, својим чудесним богињама. То је без сумње идеолошки концепт о свету, људима и стварима и о положају човека у природи. То је настало у Жупи, у средишту Србије''.

 

Иван Брборић

Музејски саветник

Директор Завичајног музеја Жупе - Александровац

Магистар књижевности Љубица Ненезић овогодишња добитница престижне награде у култури Слово Љубве

Културни центар Крушевац за Дан своје установе 18. фебруара ,на годишњем нивоу, додељује награду Слово љубве за посебан стваралачки допринос унапређењу и ширењу културе и уметности.

Дугогодишња традиција доделе ове престижне награде у области културе иза себе породицу Крушевљана који су заувек оставили неизбрисив траг својим креативним личностима и чија дела и данас активно сведоче у животу Крушевца.

Госпођа Љубица Ненезић, магистар књижевности је професор који је дуго у себи носио будућег писца. Овогодишња добитница је ствој стваралачки век провела колико у образовно- педагошком раду како у завичајном миљеу тако и у ширим српским просторима, где ће се кроз паралелни културни рад одражавати њено свеукупно стваралачко биће. Радила је као професор српскохрватског језика и књижевности, била је директор школе, просветни саветник у Међуопштинском заводу за васпитање и образовање у Крушевцу као и школски надзорник у Министатству просвете и спорта Републике Србије. Члан је Удружења књижевника Србије и Књижевног клуба „Багдала“. Један је од оснивача је Књижевног друштва просветних радника Крушевца. Прозу и приказе књига објављује у српској књижевној периодици.Објављене књиге: Тренуци (1993), Ембарго на моравски начин (1994), Недокучива страна жене (1995), Унутрашња страна (1996), Цвет багрема (1997), Други степен (1998), Можда сте срећни (2001), Друга обала (2002), Срећно место (2003), Кад прописи нису важили (2005), Ништа није прошло (2009), Без ње не можемо (2013).

Књижевни опус Љубице Ненезић је као један раскошни прозни акварел у најлпшим бојама женског сензибилитета који осликава завичајно поднебље.

Овогодишњи жири био је једногласан у одлуци да је за педагошки и образовни, културни и књижевни рад Награда Слово љубве отишла у праве руке , госпођи Љубици Ненезић.

Награда ће бити уручена, у четвртак, 18. фебруара у 19 сати у сали Биоскопа Крушевац, као свечани део програма обележавања Дана установе.Награда се састоји од повеље са именом и презименом лауреата и стиховима “Слово љубве“ Деспота Стефана Лазаревића, и новчаног дела.

 

Додели награде претходи изложба цртежа Јована Спасића НЕМОГУЋЕ БЕКСТВО у Галерији Беле сале, у 13 сати, а по уручењу, вече stand up комедије КРУШЕВАЦ ГЕТО. Програм обележавања Дана установе наставља се и у петак, 19. фебруара када ће Крушевљани моћи у 17 сати, у Белој сали да погледају представу за децу ПОЗОРИШНИ БОНТОН, а у 19 сати,у Биоскопу Крушевац премијеру домаћег филма ЈЕДИНИ ИЗЛАЗ.

20210212 182944 1 Copy

 

RASINSKE HRONIKE

RASINSKE HRONIKE Copy

 

Promenio sam dva vozila kako bih danas stigao iz prestolnice u Kruševac, tako je bilo jeftinije. Ustvari lažem, tako je bilo džabe. Trajalo je pet i po sati i smrzo sam se ko štene na naplatnoj rampi Velike Plane (nemojte nikada da hvatate stop odatle) ali nije mi bilo druge, morao sam da se vratim, para više nije bilo a da ih ima, ne bi mi ih ni slali.

Već je pao mrak kada sam stigao u rodni grad, nisam odmah krenuo kući, nisam žurio. Dogovorio sam se sa nekoliko drugara i drugarica da se nađemo, hteo sam sebi dobrodošlicu, da olakšam tranziciju, i imao sam stvari da kažem i uradim, dugo nisam bio ovde.

Dogovorili smo se da se nađemo na Porti, starom gradu Kruševca koji se nalazi na brežuljku, gotovo u centru i točak mog kofera je poskakivao dok sam ga vukao uz kaldrmu. Dogovor je bio da se nađemo na starom mestu, takozvano: „Kod Laze“, livene statue osnivača grada, našeg kneza Lazara.

Stigao sam prvi što potpuno liči na Kruševac, ja koji sam prešao 200 kilometara stižem brže od ovih koji žive par ulica dalje jer su inertni. Palim svoju poslednju cigaretu koju sam sačuvao od sebe, puštam zid kroz nozdrve dok gledam jednostavne ali markantne crte lica našeg kneza.

-E, Lazo, Lazo...- rekoh mu.

Laza i ja se znamo jako dugo. Pamtim kako su me kao malog penjali na njegova krila. Pamtim takođe kako sam mu se, kao malo veći, sam na glavu penjao. Tu sam se, naslonjen na njega prvi put poljubio a čini mi se da je i za moje prvo pijanstvo Lazar bio tu, gledao me je brižno i tiho osuđivao.

Oduvek mi se činilo da mu nešto nije po volji. Ranije sam iz tog lica čitao nevolju odlaska u boj iz koga se neće vratiti a sada mislim da je zbog onoga što ostavlja, nedovršeniih poslova, porodice, neispričanih priča. Zamišljam stari grad nekada, zidine opasane, drvene konake, živu pijacu, ljude kako se cenjkaju, naoružane konjanike. Zamišljam glasnike kako kleče pred kneginju Milicu, saopštavaju da je Kosovska bitka završena, da su oba vladara mrtva, da se turska vojska povlači a srpska u rasulu...

-E, Lazo, Lazo...- rekoh mu ponovo. Knez se nemo složio.- ugasio sam pikavac poslednje cigarete i okrenuo se da vidim da li moji drugovi pristižu. Tada sam tog dana po prvi put video osmeh.

Награђени радови СВЕТОСАВСКЕ РАДИОНИЦЕ 2021. On-line

 
ПРВА НАГРАДА
Шта ми значи Свети Сава
Рођена сам као служинче у породици великог жупана када они још нису угошћавали немачке краљеве и залутале монахе, када су се од нашег сировог комада земље очекивали мир и послушност, поклањање и урођено дивљаштво. Наша историја беше мутна, крвава и слабо знана Ромејима који некада управљаху многобројним долинама и све познају, тако означавају цену и древност своје крви.  
(Ипак, и највећи храст једном иструли, бесплодан и нем у оку муње.)
Не сећам се својих раних дана као целих и јасних, већ испреплетаних детињим играма и меким осмесима мојих тихих родитеља, чврстим каменом првих дворова и бујности недирнутих ливада. Девојаштво ми исто тако бледи у магли, године и мука ми отупише мисао, те ми у ројевима лете прва сашаптавања, скромна удаја сестара и братска дружења под процвалом месечином. Још видим мајчино лице, некада тако младо и бледо у зиму, а њене крупне очи и фин нос за служавку пресликавају се и на друге женске ликове, па и оне више по положају. Тако, од моје господарице велике жупанице оста само црна коса и стиснуте усне, оптерећене природном озбиљношћу и именом, а све остало поприма мајчинску милост и благост. Горда велмошкиња којој сам служила целу моју младост беше удата за Завидиног сина Немању и са њим изроди своја три сина: два, чија је нарав била прека и супротстављена ако их се тицаху исте ствари, и једног млађег, нежног и крхког, сажаљивог над судбином човечијом. Тако је дубоко својим делом утиснуо име и лик у моју душу да ми се сваким треном све више јавља, и то баш онакав какав је био у сопственој младости. Мирно, благо чело, уоквирено златном круном од косе и омекшало од мисли. Очи топлије, сетније од окаснелог пролећа. Строго, круто лице исцртано замислима о тешким путевима и пресудним одлукама. Беше танких, прозирних руку које су само по наследном обичају држале мач, радије навиклих на књигу и ситан рад, обучен у раскошне дворске хаљине и завијен у најличније тајне. Млади господар Захумља, знао му је сваки поток и кметовско лице, али зато су му ходници ризнице били страни, лица саветника немила, а приче о херојствима снагом слабо су му долазиле у разговор. 
Премда није исказивао исту наклоност ка боју и ратној слави као браћа му, беше умилан и крепак, најдраже чедо родитеља за које би, чинило се, и небеске двери разбили ако би то значило спокој у његовом срцу. И на какве их је онда патње ставио, кад је, ишуњавши се, побегао са калуђерима да би и сам постао ризоносац, запечатио лозу Немањића од своје крви и у тешку слутњу бацио и родитеље и браћу, одрекавши се властелинске титуле и двора! Послали су за њим гониоце, трагаче, веште на језику и стрпљиве на оружју, људе који су били упорни у свом лову као изгладнели вукови. Но, дечачко их лукавство превари, и најмлађи изданак владарске породице покори се вишему од себе и на се узе да буде предан слуга и да кроз обреде и рад постане зналац достојан своје вере и још му драгог порекла. 
Овде су стизале вести о његовим сјајним подвизима. Био је истрајан у молитви и посту, чистог ума сведеног само на најчасније жеље, телесно непокореног и страственог једино у ковању и брушењу сопственог духа, као да га спрема попут мача за рат. Моју господарицу и њеног мужа бринуше и позиваше ови топли гласови о његовом напретку и животу какав је повео под окриљем светогорских манастира, те се, занесени и уморни од земаљских дужности истога дана расташе и придружише засебним манастирима, раскинувши везу човека и жене, а све са циљем да се приближе и разумеју своје најмилије чедо. И господар се упути своме сину да са њим подели старост у раду и испаштању, прогласивши другог сина великим жупаном и његову Ромејку великом жупаницом. 
Тамо, на грчкој земљи, обнављали су некакав порушени манастир, у жељи да га васкрсну за употребу народа свога. Уредише га и све потребне зграде саградише, а господар не дочека да дуго бди са сином, већ убрзо пређе саме небеске двери којима мора да је некада, у оним бурним, непроспаваним ноћима готово претио што му својом истином обузеше дете. А оно мора да је патило као да је још сасвим мало и невично животу, тако нас судбина лако придобије, пороби, било какве да смо природе и способности. Ипак, шта ја знам о монашким сузама и жељама виших, ја и за живота остадох убога послуга која човека позна по унутрашњим валовима и олујама, не по бистрини говора или сјају достојанства, само је такав пут до разумевања мени проходан. 
И по моме народном рачуну лако се могло прозрети да добро и пријатељско лице монаха-велможе има тужну и узнемирену потпору, да својим спретним погледима умирује народ, а не и себе, да међу тешким људима подешава лик тако да и камен прозбори; краљевска браћа су у завади и прете да ратом унизе успех свога оца и исцрпе одвећ гладног и убогог српског сељака. Опијени хартијом и копљем, хтели су првенство и покорност другога: старији по закону старости, млађи по закону ромејских принцеза, подсетивши брата по ком је реду био сам њихов отац када је требало уграбити престо. На то их брат путник опомену да су из исте куће потекли, да су у истој утроби прве звезде осетили и да се крвљу не залива на част, већ вином. Да чак и ако желе да разоре земљу и удаве реке, морају мислити и на људе којима владају и који се њиховим корацима воде; да су пастири, не вукови, да се у слози и миру сва имена лепше и даље чују. Не знам како су му одговорили, мора да су ћутњом и покорношћу коју су сами прижељкивали пошто рат више не ниче у земљи, већ врли и високи хришћански храмови. 
Мој брат и сам приступи манастиру као монах-видар, и од првих скромних редова до потоњих писама, даде се на лечење болесних калуђера у Студеници. Хвалише негдашњег принца а сада монаха Саву (друго му име више не знам) као човека спремног на рад, труд и изразито плодног у размишљањима како угодити и помоћи сопственом народу. Истицао је његово искуство са путовања које га је усмерило на изградњу болница и школа, на учење о врлини и вери. И заиста: прљава, груба лица немирне деце умиривала су се под благим покорима Савиним; нерадне жене би, као омађијане, седале да завршавају и најтеже послове, а вредни ратари не гледаху оскудици у чељусти, већ су, духовно подстакнути, множили и ширили своје усеве. 
(Сребрни вео од косе, лице дубоко изровано пређеним путевима и донетим одлукама. Влажне, тек око зеница замућене очи.)
Већ су ме изгризли зуби времена, многобројне ожиљке кријем под простим хаљинама и остарелом кожом. Црквена звона ми одвећ утањише слух, а очима све више прија хладни мрак. Ромеје су одавно напустили пурпур и традиција којом су се дичили, а наше малено краљевство јача и зелени, не окрећући се ни прерано, ни предуго ка сунчевом меду, већ онолико колико има сока у стабљици. Усмерава га подједнако стасом остарели Сава, меким речима и изабраним стазама, мири нас и са духовима и са царевима, скоро се осећа његов штит над нашим главама. Зато о њему лепе девојке и орни младићи и певају у пољима, чују се приче и њиме објашњавају досад непознати предмети и осећаји. У њему се осећа почетак и чисто, задужиће и очеве и синове свога рода, и мајке и ћерке клониће му се, чак и да наша домовина буде некада урушена, његово дело ће опстати; неограничено  својим пореклом, само ширећи његов значај. 
Ана Марјановић, 4/1
Гимназија Крушевац
Професори: Нела Милојевић, Душица Добродолац
 
 
1Ana Marjanović Copy
 
 
 
ДРУГА НАГРАДА
Шта ми значи Свети Сава
 
 
Чуј ме, Христе Боже! Ја, твој слуга патим
и на рубу пропасти не могу да схватим:
зло ми Свето одузе! Зло ми боли даде!
Чуј ме, Христе Боже! Пружи трачак наде!
 
О, где ли си нестао, Анђеле Чувару?
На леђима терет поста искушење
срце поднет' неће. Тражим искупљење.
О, где ли си нестао, Боже, Господару?
 
И у тмини себе, где дуго ме нема
остала је нада да ће бити боље,
остала је нада и ова поема...
Чуј ме, Христе Боже! Имај миле воље.
 
Немој ме се одрећи!немо сузе зборе
 икона заплака.Погледах ка горе.
Тада видех светлост што донесе мира
што отера демоне и осећај хира.
 
Та икона Свеца као да ће рећи,
као да ће прозборити и савете дати,
„Буди мудра, дете, ти мила си срећи,
твоја душа нема због чега да пати!“
 
У чуду сам,станем.Да л' сан је ил' јава?
Прекрстим се,помолим, беше Свети Сава.
Па полако, венама, проструји ми вера,
нови живот започе, моја нова ера!
 
Дух поново оживе, прођох васкрсење,
Свети Сава од тад' значи ми спасење!
 
 
Јована Марковић, одељење III/7
Гимназија, Крушевац
Професор: Драгослав Ђорђевић
 
Jovana Marković 3razred gimnazije 37 Copy
 
 
ТРЕЋА НАГРАДА
 
Шта ми значи Свети Сава
          Свети Сава, први српски архиепископ, сваком Србину треба да значи и да га асоцира на једну ствар, на вечност! Живот, фантастична и необјашњива ствар. Живимо цео век, радимо свакога дана да бисмо зарадили корицу хлеба, мучимо се, радујемо, понекада и тугујемо, самујемо, дружимо се, а на крају – МРАК! То је она прва слика која нам се створи пред очима када помислимо ЖИВОТ. Међутим, живот код појединих људи представља пут, пут до вечности!
          Наиме, човек живи онолико колико га потомци и народ помињу након његове смрти. Тај број ВЕЧНИХ је веома мали, можемо их пребројати на прсте. Први прст на тој руци „вечног бројила“ без размишљања посвећујемо нашем вечном Светом Сави који је својим поступцима у животу заслужио да буде вечан и да се памти. Та вечност не зависи само од народа и потомака, већ представља читав сплет околности који чини једну особу вечном.
Бити вечан се не заслужује преко ноћи и не траје  у колико се свакодневно не негује. Свети Сава је својим животним радом направио такве околности да га народ помиње, да усваја његове идеје и мисли као исправне, какве и јесу, да га поштује, да га цени и воли. Наравно, таква ситуација је и сада, али са малом променом која тренутно није толико опасна колико би могла да буде у колико се не узмемо у памет! То је као она чувена реченица коју често можемо чути из уста старијих људи: „Данашње време је некако другачије, није тако било у прошлом времену“, која је присутна увек. Просто речено, свако следеће време је мање квалитетно, а свако прошло боље, дуговечније за све, па и за нараштај... Па је тако ексер који је изливен у Титово време далеко квалитетнији од ексера млађег деценију, две, за време Слободана Милошевића, па тако, путем којим је кренуо, ексеру у будућности прети опасност да постане обично палидрвце...  
Дакле, данашње време је насупрот прошлом обележено мобилним телефонима, друштвеним мрежама, игрицама. Родитељима је лакше да детету које плаче дају таблет да гледа „помодарства са Запада“, него да се играју са њим, да му певају, да га воде у шетњу... И, нормално је да дете које је са две године тражило занимљивији свет на екрану, не зна са 15 ко је био Свети Сава (Младо дрво се лако савија)!? А зашто, зато што није имао инстаграм налог, и није четовао, није објавио ни једну слику?!
У томе и јесте највећи проблем, деца се, кривицом родитеља све више ослањају на технику и воде методом КОПИ-ПРИНТ, не размишљајући својом главом. Не видим друго решење него да спас треба тражити од најстаријих, најискуснијих, не водити се логиком да свет постоји од када смо ми рођени, него много, много пре! 
Који је то тренутак који нас дели од прошлог времена, који гест, политичар или поступак, остаје вечна мистерија! Јер, као ексер који из странке у странку,  из деценије у деценију, и из партије у партију полако, али сигурно постаје палидрвце, тако и све више деце све мање зна о Светом Сави.
Али, живот је као танго, мора да се води, да се игра, не сме се  излазити  из ритма, а ко допусти да га живот води, тај је унапред изгубио меч!
И онда се родитељи чуде када дете не зна који празник празнујемо 27. јануара! Није довољно што отац и мајка знају, на младима свет остаје, стари одлазе, а млади остају. И како ће млади научити о свом народу ако се више друже са јутјуберима, него са бабом и дедом са села!
На незаборав Светог Саве обавезују нас и нека његова дела која нису од државног, политичког или црквеног значаја, али су и те како важна за развој просте српске куће – чакмаре! Наиме, куће су у то време зидане без отвора (прозора). Видевши архитектонску грешку, Свети Сава је народу дао идеју за невероватан изум у то време – прозор и овим мудрим и интелигентним потезом ослободио их бесконачног и узалудног, на првом месту бесмисленог уношења светлости кофама у кућу!
Ако ништа друго, морамо га помињати и поштовати из простог осећаја захвалности због пресудног потеза у његовом животу – напуштање владарске породице, топлог крова над главом, свилене постеље, и прихватања материјално слабог, али морално богатог „манастирског“ живота, тачније, у почетку манастир Светог Пантелејмона, а касније манастир Хиландар на Светој гори.
Када причамо о заслугама и памћењу вечних, не смемо изоставити податак из живота Светог Саве  –  то да је 1219. године Србија добила аутокефалну, независну цркву искључиво његовом заслугом, а то се НЕ ЗАБОРАВЉА!
Такође, година коју сваки Србин мора знати је 1236, година смрти Светог Саве у Трнову, при посети бугарском цару где се путовање и животно стваралаштво првог српског архиепископа завршило, али исто тако отпочело памћење и неговање култа Светога Саве – СВЕТОСАВЉА!
Е, зато морамо дух Светог Саве учинити вечним, на разне начине, прослављањем  27. јануара, посећивањем манастира Хиландар, помињањем његовог имена, размишљањем и сећањем на његов духовни живот и на његову породицу, на крају крајева, гледањем телевизијске серије „Немањићи“ која тумачи и посматра реално лик Светог Саве и његове породице. А исто тако не тражити сулуде грешке у једном тако култном проекту, јер претке треба поштовати!
Рат је највеће зло које може задесити један народ, у рату нема победника, сви су потенцијални губитници! Најважније ствари и светиње једне државе страдају у рату, такорећи из глупости, што не можемо зауставити, али  можемо надокнадити, СТРПЉЕН – СПАШЕН! У априлу 1594. године, мошти Светог Саве спаљене су на Врачару у знак понизности и душевне повреде српског народа од стране свих Турака, а на истом месту, пар векова касније, почело се са изградњом највеће православне светиње у Европи – Храма Светог Саве. 
Државне ствари чувају државу, али ако немамо породицу и братску слогу, не можемо имати ни државу! Гледано са таквог аспекта, Свети Сава чини много значајнију ствар од формирања државе – мири зараћену браћу над моштима оца Светог Симеона Мироточивог, Стефана Немање!
 
          То је вечност која ми значи највише!
 
 
Александар Гашић, одељење II/3  
Медицинска школа, Крушевац
Проф. Биљана Солеша
20210126 065639 Copy
 
Напомена: И ове године ученици-аутори најбољих радова СВЕТОСАВСКЕ РАДИОНИЦЕ КЦК  добијају  новчане награде, а термин свечаног уручења диплома биће објављен касније, у складу са епидемиолошком ситуацијом.
 Похваљују се  још  учесници радионице: 
Теодора Јосић, 4/1, Медицинска школа, Крушевац
Теодора Ерић, 4/1, Гимназија, Крушевац
Катарина Стевановић, 3/6, Гимназија, Крушевац
 
Комисија:
1.Љиљана Панић
2.Рајна Маринковић Алексић
3.Јелена Протић Петронијевић, председник
 
 
          

САЈАМ КЊИГА РАСИНСКОГ ОКРУГА - КЊИГА КАО ЛЕК - представљање награђене књиге Небојше Лапчевића ,,БЕРАЧИ ПОЛЕНА"

https://www.youtube.com/watch?v=2UN6KoKibEY

Збирка песама ,,Берачи полена"  Небојше Лапчевића

У престижној едицији Повеље, Краљево на Сајму књига 2019. представљена је  четрнаеста књига  Небојше Лапчевића.
Ова збирка песама овенчана је наградама: за најбољу песничку књигу на српском језику у 2019. ,,Ђура Јакшић", најбољу пеоетску збирку ,,Србољуб Митић" и Печат кнеза Лазара.
О књизи су писали: Александар Б. Лаковић, Маријана Јовелић, мр Витомир Теофиловић, др Предраг Јашовић, Анђелко Анушић, Љубиша Ђидић, мр Славица Јовановић, Вељко Стамболија,
др Марија Шљукић,  Дајана Цветковић Лазић, Ранко Павловић, Милош Петровић као и др Мићо Цвијетић и др Јана Алексић чије критике овом приликом доносимо.

У опширнијем комментару

Реч о књизи

Др Мићо Цвијетић

Др Јана Алексић  

Опширније...
2023  Културни центар Крушевац   globbersthemes joomla templates