Награђени радови СВЕТОСАВСКЕ РАДИОНИЦЕ 2021. On-line
ПРВА НАГРАДА
Шта ми значи Свети Сава
Рођена сам као служинче у породици великог жупана када они још нису угошћавали немачке краљеве и залутале монахе, када су се од нашег сировог комада земље очекивали мир и послушност, поклањање и урођено дивљаштво. Наша историја беше мутна, крвава и слабо знана Ромејима који некада управљаху многобројним долинама и све познају, тако означавају цену и древност своје крви.
(Ипак, и највећи храст једном иструли, бесплодан и нем у оку муње.)
Не сећам се својих раних дана као целих и јасних, већ испреплетаних детињим играма и меким осмесима мојих тихих родитеља, чврстим каменом првих дворова и бујности недирнутих ливада. Девојаштво ми исто тако бледи у магли, године и мука ми отупише мисао, те ми у ројевима лете прва сашаптавања, скромна удаја сестара и братска дружења под процвалом месечином. Још видим мајчино лице, некада тако младо и бледо у зиму, а њене крупне очи и фин нос за служавку пресликавају се и на друге женске ликове, па и оне више по положају. Тако, од моје господарице велике жупанице оста само црна коса и стиснуте усне, оптерећене природном озбиљношћу и именом, а све остало поприма мајчинску милост и благост. Горда велмошкиња којој сам служила целу моју младост беше удата за Завидиног сина Немању и са њим изроди своја три сина: два, чија је нарав била прека и супротстављена ако их се тицаху исте ствари, и једног млађег, нежног и крхког, сажаљивог над судбином човечијом. Тако је дубоко својим делом утиснуо име и лик у моју душу да ми се сваким треном све више јавља, и то баш онакав какав је био у сопственој младости. Мирно, благо чело, уоквирено златном круном од косе и омекшало од мисли. Очи топлије, сетније од окаснелог пролећа. Строго, круто лице исцртано замислима о тешким путевима и пресудним одлукама. Беше танких, прозирних руку које су само по наследном обичају држале мач, радије навиклих на књигу и ситан рад, обучен у раскошне дворске хаљине и завијен у најличније тајне. Млади господар Захумља, знао му је сваки поток и кметовско лице, али зато су му ходници ризнице били страни, лица саветника немила, а приче о херојствима снагом слабо су му долазиле у разговор.
Премда није исказивао исту наклоност ка боју и ратној слави као браћа му, беше умилан и крепак, најдраже чедо родитеља за које би, чинило се, и небеске двери разбили ако би то значило спокој у његовом срцу. И на какве их је онда патње ставио, кад је, ишуњавши се, побегао са калуђерима да би и сам постао ризоносац, запечатио лозу Немањића од своје крви и у тешку слутњу бацио и родитеље и браћу, одрекавши се властелинске титуле и двора! Послали су за њим гониоце, трагаче, веште на језику и стрпљиве на оружју, људе који су били упорни у свом лову као изгладнели вукови. Но, дечачко их лукавство превари, и најмлађи изданак владарске породице покори се вишему од себе и на се узе да буде предан слуга и да кроз обреде и рад постане зналац достојан своје вере и још му драгог порекла.
Овде су стизале вести о његовим сјајним подвизима. Био је истрајан у молитви и посту, чистог ума сведеног само на најчасније жеље, телесно непокореног и страственог једино у ковању и брушењу сопственог духа, као да га спрема попут мача за рат. Моју господарицу и њеног мужа бринуше и позиваше ови топли гласови о његовом напретку и животу какав је повео под окриљем светогорских манастира, те се, занесени и уморни од земаљских дужности истога дана расташе и придружише засебним манастирима, раскинувши везу човека и жене, а све са циљем да се приближе и разумеју своје најмилије чедо. И господар се упути своме сину да са њим подели старост у раду и испаштању, прогласивши другог сина великим жупаном и његову Ромејку великом жупаницом.
Тамо, на грчкој земљи, обнављали су некакав порушени манастир, у жељи да га васкрсну за употребу народа свога. Уредише га и све потребне зграде саградише, а господар не дочека да дуго бди са сином, већ убрзо пређе саме небеске двери којима мора да је некада, у оним бурним, непроспаваним ноћима готово претио што му својом истином обузеше дете. А оно мора да је патило као да је још сасвим мало и невично животу, тако нас судбина лако придобије, пороби, било какве да смо природе и способности. Ипак, шта ја знам о монашким сузама и жељама виших, ја и за живота остадох убога послуга која човека позна по унутрашњим валовима и олујама, не по бистрини говора или сјају достојанства, само је такав пут до разумевања мени проходан.
И по моме народном рачуну лако се могло прозрети да добро и пријатељско лице монаха-велможе има тужну и узнемирену потпору, да својим спретним погледима умирује народ, а не и себе, да међу тешким људима подешава лик тако да и камен прозбори; краљевска браћа су у завади и прете да ратом унизе успех свога оца и исцрпе одвећ гладног и убогог српског сељака. Опијени хартијом и копљем, хтели су првенство и покорност другога: старији по закону старости, млађи по закону ромејских принцеза, подсетивши брата по ком је реду био сам њихов отац када је требало уграбити престо. На то их брат путник опомену да су из исте куће потекли, да су у истој утроби прве звезде осетили и да се крвљу не залива на част, већ вином. Да чак и ако желе да разоре земљу и удаве реке, морају мислити и на људе којима владају и који се њиховим корацима воде; да су пастири, не вукови, да се у слози и миру сва имена лепше и даље чују. Не знам како су му одговорили, мора да су ћутњом и покорношћу коју су сами прижељкивали пошто рат више не ниче у земљи, већ врли и високи хришћански храмови.
Мој брат и сам приступи манастиру као монах-видар, и од првих скромних редова до потоњих писама, даде се на лечење болесних калуђера у Студеници. Хвалише негдашњег принца а сада монаха Саву (друго му име више не знам) као човека спремног на рад, труд и изразито плодног у размишљањима како угодити и помоћи сопственом народу. Истицао је његово искуство са путовања које га је усмерило на изградњу болница и школа, на учење о врлини и вери. И заиста: прљава, груба лица немирне деце умиривала су се под благим покорима Савиним; нерадне жене би, као омађијане, седале да завршавају и најтеже послове, а вредни ратари не гледаху оскудици у чељусти, већ су, духовно подстакнути, множили и ширили своје усеве.
(Сребрни вео од косе, лице дубоко изровано пређеним путевима и донетим одлукама. Влажне, тек око зеница замућене очи.)
Већ су ме изгризли зуби времена, многобројне ожиљке кријем под простим хаљинама и остарелом кожом. Црквена звона ми одвећ утањише слух, а очима све више прија хладни мрак. Ромеје су одавно напустили пурпур и традиција којом су се дичили, а наше малено краљевство јача и зелени, не окрећући се ни прерано, ни предуго ка сунчевом меду, већ онолико колико има сока у стабљици. Усмерава га подједнако стасом остарели Сава, меким речима и изабраним стазама, мири нас и са духовима и са царевима, скоро се осећа његов штит над нашим главама. Зато о њему лепе девојке и орни младићи и певају у пољима, чују се приче и њиме објашњавају досад непознати предмети и осећаји. У њему се осећа почетак и чисто, задужиће и очеве и синове свога рода, и мајке и ћерке клониће му се, чак и да наша домовина буде некада урушена, његово дело ће опстати; неограничено својим пореклом, само ширећи његов значај.
Ана Марјановић, 4/1
Гимназија Крушевац
Професори: Нела Милојевић, Душица Добродолац
ДРУГА НАГРАДА
Шта ми значи Свети Сава
Чуј ме, Христе Боже! Ја, твој слуга патим
и на рубу пропасти не могу да схватим:
зло ми Свето одузе! Зло ми боли даде!
Чуј ме, Христе Боже! Пружи трачак наде!
О, где ли си нестао, Анђеле Чувару?
На леђима терет поста искушење
срце поднет' неће. Тражим искупљење.
О, где ли си нестао, Боже, Господару?
И у тмини себе, где дуго ме нема
остала је нада да ће бити боље,
остала је нада и ова поема...
Чуј ме, Христе Боже! Имај миле воље.
Немој ме се одрећи!немо сузе зборе
икона заплака.Погледах ка горе.
Тада видех светлост што донесе мира
што отера демоне и осећај хира.
Та икона Свеца као да ће рећи,
као да ће прозборити и савете дати,
„Буди мудра, дете, ти мила си срећи,
твоја душа нема због чега да пати!“
У чуду сам,станем.Да л' сан је ил' јава?
Прекрстим се,помолим, беше Свети Сава.
Па полако, венама, проструји ми вера,
нови живот започе, моја нова ера!
Дух поново оживе, прођох васкрсење,
Свети Сава од тад' значи ми спасење!
Јована Марковић, одељење III/7
Гимназија, Крушевац
Професор: Драгослав Ђорђевић
ТРЕЋА НАГРАДА
Шта ми значи Свети Сава
Свети Сава, први српски архиепископ, сваком Србину треба да значи и да га асоцира на једну ствар, на вечност! Живот, фантастична и необјашњива ствар. Живимо цео век, радимо свакога дана да бисмо зарадили корицу хлеба, мучимо се, радујемо, понекада и тугујемо, самујемо, дружимо се, а на крају – МРАК! То је она прва слика која нам се створи пред очима када помислимо ЖИВОТ. Међутим, живот код појединих људи представља пут, пут до вечности!
Наиме, човек живи онолико колико га потомци и народ помињу након његове смрти. Тај број ВЕЧНИХ је веома мали, можемо их пребројати на прсте. Први прст на тој руци „вечног бројила“ без размишљања посвећујемо нашем вечном Светом Сави који је својим поступцима у животу заслужио да буде вечан и да се памти. Та вечност не зависи само од народа и потомака, већ представља читав сплет околности који чини једну особу вечном.
Бити вечан се не заслужује преко ноћи и не траје у колико се свакодневно не негује. Свети Сава је својим животним радом направио такве околности да га народ помиње, да усваја његове идеје и мисли као исправне, какве и јесу, да га поштује, да га цени и воли. Наравно, таква ситуација је и сада, али са малом променом која тренутно није толико опасна колико би могла да буде у колико се не узмемо у памет! То је као она чувена реченица коју често можемо чути из уста старијих људи: „Данашње време је некако другачије, није тако било у прошлом времену“, која је присутна увек. Просто речено, свако следеће време је мање квалитетно, а свако прошло боље, дуговечније за све, па и за нараштај... Па је тако ексер који је изливен у Титово време далеко квалитетнији од ексера млађег деценију, две, за време Слободана Милошевића, па тако, путем којим је кренуо, ексеру у будућности прети опасност да постане обично палидрвце...
Дакле, данашње време је насупрот прошлом обележено мобилним телефонима, друштвеним мрежама, игрицама. Родитељима је лакше да детету које плаче дају таблет да гледа „помодарства са Запада“, него да се играју са њим, да му певају, да га воде у шетњу... И, нормално је да дете које је са две године тражило занимљивији свет на екрану, не зна са 15 ко је био Свети Сава (Младо дрво се лако савија)!? А зашто, зато што није имао инстаграм налог, и није четовао, није објавио ни једну слику?!
У томе и јесте највећи проблем, деца се, кривицом родитеља све више ослањају на технику и воде методом КОПИ-ПРИНТ, не размишљајући својом главом. Не видим друго решење него да спас треба тражити од најстаријих, најискуснијих, не водити се логиком да свет постоји од када смо ми рођени, него много, много пре!
Који је то тренутак који нас дели од прошлог времена, који гест, политичар или поступак, остаје вечна мистерија! Јер, као ексер који из странке у странку, из деценије у деценију, и из партије у партију полако, али сигурно постаје палидрвце, тако и све више деце све мање зна о Светом Сави.
Али, живот је као танго, мора да се води, да се игра, не сме се излазити из ритма, а ко допусти да га живот води, тај је унапред изгубио меч!
И онда се родитељи чуде када дете не зна који празник празнујемо 27. јануара! Није довољно што отац и мајка знају, на младима свет остаје, стари одлазе, а млади остају. И како ће млади научити о свом народу ако се више друже са јутјуберима, него са бабом и дедом са села!
На незаборав Светог Саве обавезују нас и нека његова дела која нису од државног, политичког или црквеног значаја, али су и те како важна за развој просте српске куће – чакмаре! Наиме, куће су у то време зидане без отвора (прозора). Видевши архитектонску грешку, Свети Сава је народу дао идеју за невероватан изум у то време – прозор и овим мудрим и интелигентним потезом ослободио их бесконачног и узалудног, на првом месту бесмисленог уношења светлости кофама у кућу!
Ако ништа друго, морамо га помињати и поштовати из простог осећаја захвалности због пресудног потеза у његовом животу – напуштање владарске породице, топлог крова над главом, свилене постеље, и прихватања материјално слабог, али морално богатог „манастирског“ живота, тачније, у почетку манастир Светог Пантелејмона, а касније манастир Хиландар на Светој гори.
Када причамо о заслугама и памћењу вечних, не смемо изоставити податак из живота Светог Саве – то да је 1219. године Србија добила аутокефалну, независну цркву искључиво његовом заслугом, а то се НЕ ЗАБОРАВЉА!
Такође, година коју сваки Србин мора знати је 1236, година смрти Светог Саве у Трнову, при посети бугарском цару где се путовање и животно стваралаштво првог српског архиепископа завршило, али исто тако отпочело памћење и неговање култа Светога Саве – СВЕТОСАВЉА!
Е, зато морамо дух Светог Саве учинити вечним, на разне начине, прослављањем 27. јануара, посећивањем манастира Хиландар, помињањем његовог имена, размишљањем и сећањем на његов духовни живот и на његову породицу, на крају крајева, гледањем телевизијске серије „Немањићи“ која тумачи и посматра реално лик Светог Саве и његове породице. А исто тако не тражити сулуде грешке у једном тако култном проекту, јер претке треба поштовати!
Рат је највеће зло које може задесити један народ, у рату нема победника, сви су потенцијални губитници! Најважније ствари и светиње једне државе страдају у рату, такорећи из глупости, што не можемо зауставити, али можемо надокнадити, СТРПЉЕН – СПАШЕН! У априлу 1594. године, мошти Светог Саве спаљене су на Врачару у знак понизности и душевне повреде српског народа од стране свих Турака, а на истом месту, пар векова касније, почело се са изградњом највеће православне светиње у Европи – Храма Светог Саве.
Државне ствари чувају државу, али ако немамо породицу и братску слогу, не можемо имати ни државу! Гледано са таквог аспекта, Свети Сава чини много значајнију ствар од формирања државе – мири зараћену браћу над моштима оца Светог Симеона Мироточивог, Стефана Немање!
То је вечност која ми значи највише!
Александар Гашић, одељење II/3
Медицинска школа, Крушевац
Проф. Биљана Солеша
Напомена: И ове године ученици-аутори најбољих радова СВЕТОСАВСКЕ РАДИОНИЦЕ КЦК добијају новчане награде, а термин свечаног уручења диплома биће објављен касније, у складу са епидемиолошком ситуацијом.
Похваљују се још учесници радионице:
Теодора Јосић, 4/1, Медицинска школа, Крушевац
Теодора Ерић, 4/1, Гимназија, Крушевац
Катарина Стевановић, 3/6, Гимназија, Крушевац
Комисија:
1.Љиљана Панић
2.Рајна Маринковић Алексић
3.Јелена Протић Петронијевић, председник
САЈАМ КЊИГА РАСИНСКОГ ОКРУГА - КЊИГА КАО ЛЕК - представљање награђене књиге Небојше Лапчевића ,,БЕРАЧИ ПОЛЕНА"
https://www.youtube.com/watch?v=2UN6KoKibEY
Збирка песама ,,Берачи полена" Небојше Лапчевића
У престижној едицији Повеље, Краљево на Сајму књига 2019. представљена је четрнаеста књига Небојше Лапчевића.
Ова збирка песама овенчана је наградама: за најбољу песничку књигу на српском језику у 2019. ,,Ђура Јакшић", најбољу пеоетску збирку ,,Србољуб Митић" и Печат кнеза Лазара.
О књизи су писали: Александар Б. Лаковић, Маријана Јовелић, мр Витомир Теофиловић, др Предраг Јашовић, Анђелко Анушић, Љубиша Ђидић, мр Славица Јовановић, Вељко Стамболија,
др Марија Шљукић, Дајана Цветковић Лазић, Ранко Павловић, Милош Петровић као и др Мићо Цвијетић и др Јана Алексић чије критике овом приликом доносимо.
У опширнијем комментару
Реч о књизи
Др Мићо Цвијетић 
Др Јана Алексић 
ПЕСНИЧКИ ФИЈАКЕР 2020.
ПЕСНИЧКИ фијакер, догађај у коме ствараоци за децу традиционалнo обилазе своју најмлађу публику у Крушевцу, по осамнаести пут, одржан је данас, на велико задовољство наших најмлађих суграђана. Полазна станица била је плато испред Културног центра, са кога је директорка Виолета Капларевић упутила срдачну добродошлицу песницима, са надом да ће следећи Фијакер бити омасовљен, као и предходних седамнаест година, са великим бројем деце и суграђана.
Путници - песници били су Милутин Ђуричковић,Љиљана Крстић и Момир Драгићевичћ, који су посетили ученике ШОСО “Веселин Николић” и Основне школе “Вук Караџић”. Књижевни сусрет Песнички фијакер, учесници су завршавили у ресторану “Потковица”. Ова традиционална песничка манифестација осмишњена је, како би се младима и деци пружила прилика да се сретну и друже са омиљеним песницима, као и развијању свести у најарнијем периоду живота, о књижевном стваралаштву и очувању матерњег језика.
Предсављање књиге ПОВЕЗ ПРЕКО ОЧИЈУ ВЕЉКО СТАМБОЛИЈА
У Легату Милића од Мачве представљена је књига новинарских текстова и документарне прозе из времена ратних дешавања у Републици српској Крајини под насловом ПОВЕЗ ПРЕКО ОЧИЈУ. У име издавача и домаћина присутне је поздравио Небојша Лапчевић. Аутор Вељко Стамболија је говорио о књизи и одговарао на питања публике, а о књизи су још беседили Ивко Михајловић Јелена Протић Петронијевић и Светислав Митић. Одломке из објављених текстова читали су Светлана Станковић и свештеник Иван Милановић.
