ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ

 Pesničko veče, Tema: Sunce

U petak 24. septembra u klubu Kulturnog centra Kruševac održano je pesničko veče za mlade od mladih. Dvanest pesnika čitalo je svoju poeziju ispirisanu nama najsjajnijem nebeskom telu. Veče je proteklo uspešno, na uživanje publike i učesnika i biće ponovljenjo i sledećeg meseca sa podjednako intrigantnom temom, Tema: Mesec.

 

Промоција књиге ХОЋУ МИРНО ДА СПАВАМ

У Клубу КЦК  одржано је  представљање књиге ,,Хоћу мирно да спавам" књижевнице Татјане Ђурић.
Поред ауторке, говорили су рецензент Зоран Ђурић и Ана Јовановић, проф. српског језика и књижевности. У програму који је водила Лидија Ужаревић, музичким и поетским тачкама представили су се Иван Миладиновић и Александар Гашић.

Представљање књиге АГАВА

У Белој сали КЦК у петак, 10. септембра, представљена је књига "Агава", аутора проф. Олге Петковић, члана Књижевног друштва просветних радника Србије- подружница Крушевац

 

 

Вече са Цецом Станковић

У четвртак, 2. септембра са почетком у 19.00 сати у Клубу Културног центра Крушевац одржано је ВЕЧЕ СА ЦЕЦОМ СТАНКОВИЋ поводом њене књиге СРЦЕ МИ СРБИЈОМ КУЦА. О тој књизи верско-родољубиве поезије говорио је Вељко Стамболија, рецензент, а у програму су још учествовали Светлана Цеца Станковић, аутор и Јелена Протић Петронијевић, уредник.

Промоција књига Милана Марковића Лаке

25. августа у Белој сали КЦК, промовисане су три нове књиге аутора Милана Лаке Марковића, "55-и гранични батаљон Призрен", "Ђенерал Вељко Раденковић" и "Песнички времеплов".  Поред аутора о ова  три издања говорили су директор Историјског архива из Крушевца Ненад Соколовић и Вукашин Раденковић, син пок.прослављеног полицијског официра Вељка Раденковића, док су у уметничком делу програма наступили песници Удружења "Поезија СРБ".  

Представљање књиге НЕДОЗВАНА

На платоу испред Културног центра Крушевац, пред бројном публиком, представљена је друга књига поезије Горана Илића под насловом НЕДОЗВАНА која је изашла у издању аутора у време пандемије. О књизи су говорили аутор и Јелена Протић Петронијевић, уредник, уз читање стихова, а у музичком делу програма су учествовали Иван Миладиновић и Миљан Грозданић.

Техничка подршка: Марко Вишњић и Веркан Гвозденовић.

МОРАВА КРВ ПЛАВА- представљање књиге

У воденици МОРАВКА у Макрешану, представљена је књига поезије Љубивоја Тодоровића МОРАВА КРВ ПЛАВА . На Морави, на отвореном делу воденице породице Тодоровић, одржан је културни догађај   на којем су учествовали поред аутора и Душан Зупан, угледни новинар и дипломата и Јелена Протић Петронијевић, уредник књижевног програма у Културном центру.

Публика окупљена на воденици уживала је у разговору са аутором, песничким записима и беседи о књизи коју је изговорио Душан Зупан, све уз дискретну музичку пратњу групе ромских музичара.

Техничка подршка овом програму био је Предраг Саздовић.        

RASINSKE HRONIKE 12

Rasinske Hronike 12

Krenem vam ja u grad, bez nekog preteranog plana i neke dublje svrhe. Recimo da mi je kući bilo tesno i teskobno, ponovo bez nekog posebnog ili konkretnog razloga. Niko mi dugmiće nije pritiskao (iako svi u mojoj kući to sasvim lepo znaju) nego leto je pa svi pričaju kako mladi treba da se provode, luduju, zaljubljuju i ljubav vode. Veliki je to pritisak ako si i ti mlad, eto zato sam izašao.

Završio sam vrlo brzo u Zakićevoj, kao i maltene uvek. Tamo je kluster kafića i tamo mladi idu. Sa novcem kojim sam raspolagao imao sam da biram: da li ću kafu ili pivce?

Kafa mi se uopšte nije pila. Ja inače nisam ljubitelj tog napitka, prema ukusu sam bio ravnodušan a nije mi se sviđalo kako ti digne pritisak pa ga odmah spušta. A za pivce sam se odmah bio deprimirao jer sam za jedno jedino imao. Samo jedno pivce da popiješ nije u redu, nisam navikao, nije me ni ulica tako vaspitala.

Tako da sam išao uzduž i popreko tom Zakićevom, ne znajući kako i gde stražnjicu svoju da skrasim, Ponuda je, po meni, bila nezadovoljavajuća, bila je svakodnevna. Ili bi kafići bili previše prazni ili previše puni ili taman, ali sa impozantno antipatičnim ljudima. Krenuo sam od spomenika pa sve do Kosovske ulice pa sam krenuo nazad. Imaš ljude šetače koji vole baš tu rutu, ja nisam bio jedan od njih. Tu sam već krenuo da osećam razočarenje prema karmičkom uređenju današnjeg dana: ništa mi se nije desilo, nikog nisam sreo. Tako da sam na pola puta od tog jo-jo kretanja naglo skrenuo u ono što grad zove kulturno sokače.

Taj naziv, kultur sokače, uličica je dobila relativno skoro. Pre toga, pre nego što su se zgradice sagradile i grafiti oslikali, bila je to jedna neimenovana prečica koju su lokalci prosto zvali: potok. Potok je stvarno postojao ili tehnički i dalje postoji pošto je stavljen u cevi i pušten kroz zemlju. Za mene je ta uličica uvek odavala šarmom i pre najnovije transformacije. Imalo je i tu par kafića, al’ za to sam već izgubio interesovanje nego sam prošao sve lokale i tamo negde, u delu gde su se graffiti nizali seo na svoje staro mesto: na jedno kratko stepenište ispred jedne od zgrada, koje je i u podne bilo u hladu zahvaljujući terasama koje su ga nadvisivale a bilo je i zgodno da spustiš stražnjicu. To je bilo jedno od mesta gde bi visili u mojim srednjoškolskim danima: posle grada uzeli bi smo bombu piva i tu bi se okupili, pijuckali, smejali se i bivali opominjani od strane stanara iste zgrade kada bi smeh prerastao u dranje. Ponekad bi i policijom pretili, ali, koliko ja znam, policija nikad nije došla. Hvala na razumevanju, dragi stanari.

Prvi put sam na tom mestu bio trezan i sam i to mi bi čudno. Sa druge strane, često sam bivao sam u poslednje vreme, leto je uveliko trajalo i u meni desilo se zasićenje. Jedva sam se sećao kako sam jedva dočekao da grad živne, da ulice budu pune, da se čuje glasan smeh i kakofonija. Priča je postala obrnuta, sada me nerviraju ljudi sa praznim entuzijazmom, mladost za koju sam toliko navijao počela je da me umara.

Ovo je grad meraka, zabave, laganica provoda, šale, pošalica i šaljenja. Boemsko jedno mesto u kome trenutno poznajem više kafića nego ljudi. Sa njim i u njemu se može lako uživati i ona puka, svakodnevna sreća lako je dostupna. Ima samo jedan preduslov za uživanje ovde: da nemaš ambicije, da ne voliš da menjaš stvari, da imaš svoje omiljeno mesto i svoju omiljenu kafu koju će tvoj omiljeni šanker spravljati na tvoj isti omiljeni način. Ali ako volite progres i promenu, ako vam se menja i treba osveženja ako vam je sreća u koraku napred a ne u udobnom sedalu, molim vas, napustite objekat, ovde ćete samo uznemiriti ljude. Zar vam nije jasno da niko neće da vas sledi?

Nedaleko od stepeništa na kome sam sedeo, se grafita osmehivala se Odri Hepburn, večito mlada i oduvek lepa. Draga moja Odri, u pravu si, tako jedino možeš biti spokojna u Kruševcu, prihvati ga kao lepu sliku i ne očekuj od njega uzbudljivi film.

Nemanja Petronijević