Rasinske Hronike 9
Rasinske Hronike 9
Otiđoh na Slobodište i to usijane glave jer je sunce vrištalo vrućinom, a oblaka je bilo samo u prognozi. Do sada sam čuvao to mesto od sebe, mnogo sam ga voleo, odrastao sam tamo i nisam hteo da kvarim sliku mrazom, kišom, bljuzgom i mojim lošim raspoloženjem. Ljuta vrućina mi sa druge strane nije smetala, raspirivala je život svuda oko mene, život koji mi je bio potreban da podnesem ovaj park smrti.
Tako je, smrti. Treba stvari nazivati pravim rečima i ne treba se stideti toga, smrt je jedan od glavnih kruševačkih brendova. Slobodište vam je humka do humke, grobnice punjene svim frakcijama drugog svetskog rata. Na Bagdali znam barem za dva mesta, gde se smrt sejala i gde su se mrtvi zakopavali, a Kosturnica, šta mislite zašto se tako zove? Na kraju krajeva, praznik grada je Vidovdan, dan pogibije ne samo Kruševca već i cele zemlje i naroda, datum na koji smo doživljavali tregediju iznova i iznova.
Nije to ni loš brend, taj tanatos, podseća na život i slavi žudnju za životom. Zato smo zažuljani, tvrdi i uglavnom teški, mi oko Rasine, učeni da idemo do kraja ponosito, pomireni na smrt.
Ja sam zbog života tamo otišao i na život sam naišao: zeleno, zeleno, zeleno. Vazduh je brujao od zujanja nekih sitnih bubica koje nisi ni mogao videti, a kraičkom oka ugledah i fazana kako se diže iz visoke trave. Jedino koga nisi mogao videti je hommo sapiens, ali kome je on trebao, svi lokalni primerci bili su zauzeti ili ispijali podnevne kafe u najbližem kafiću.
Ja sam došao od parkinga, pregazio „Dolinu Živih“ presekavši amfiteatar po sredini, uvukao se u tunel masovnih grobnica i na kraju došao u „Dolinu Pošte“. Kamene ptice koje sam nazivao kameni leptirovi (jer su mi na to ličili) čekale su me u osami, uvek sam maštao da poleću dok prilazim. To je bilo moje mesto, moj centar kosmosa, mesto sa koga su se iz Kruševca najlepše mogle videti zvezde, nisam jednom sa kamenih krila zoru dočekivao. „Pod ovim nebom, uspravi se, čoveče.“, govorio je spomenik na ulazu u dolinu. Uradio sam tako, digao glavu i pustio da obrve upiju graške znoja, nebo je bilo belo-plavo, vazduh se pod vrućinom mutio.
Krenuo sam nazad, ali ne istim putem, jer takav sam sujeveran. Prošavši Kapiju Sunca, videh lep prizor, na obližnjoj klupi u obližnjem hladu sedeli su dvoje starih ljudi, držali se za ruke i ljubili. Pitao sam se da li ću ja tako, i starost dočekati i ljubav imati. Izbi mi sitan osmeh na rubu suvih usana, za starost ne znam ali za eros piću kafu u jedan popodne.
Nemanja Petronijević
ОНА СЕ КРИЈЕ У ТРЕПЕРЕЊУ ШУМЕ- Представљање књиге поезије
ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ОНА СЕ КРИЈЕ У ТРЕПЕРЕЊУ ШУМЕ
На платоу испред Културног центра Крушевац, синоћ, у вечерњим сатима, представљена је прва књига поезије Владице Радојевића под насловом ОНА СЕ КРИЈЕ У ТРЕПЕРЕЊУ ШУМЕ, (издање КОВ Вршац). Аутор је говорио своју поезију и одговарао на питања уредника и водитеља програма, Јелене Протић Петронијевић. Публика се одазвала у великом броју. После званичног дела програма, неки од присутних задржали су се због разговора са аутором и потписивања књиге.
Техничка подршка програма: Марко Вишњић, Горан Бабић, Славко Радошевић, Лепосава Бошковић.
RASINSKE HRONIKE 8
Rasinske Hronike 8
Konačno se desilo. Vratilo se vreme. To jest, produžilo se, barem meni i svima onima kojima je to bilo potrebno. Sada sve ponovo radi kao nekada, pre Korone, posle deset i dublje u noć. Ja sam hteo to odmah da iskoristim. Okupao sam se, doterao sam se, nakačio na sebe najudobniju košulju, osmeh na lice i naoružao se najjačim oružjem koju mi mladost pruža, bezrazložnom euforijom.
Bila je sreda i kiša je rasterala sve. Stao sam na sred Zakićeve iliti Majke Jugovića, pogledao uz brdo pa ka spomeniku i video par duša, psa lutalicu i one žardinjere.
Nije me pokolebalo, možda malo. Zamišljao sam prizor koji će uskoro doći, koji si mogao da vidiš samo u Budvi, na trens festivalu i u Kruševcu. Ljude na ulici, ljude koji pričaju, druže se, plešu. Provode se i uživaju. Od Obilićeve ka Spomeniku urbano, sa druge strane kafanice i radnička klasa, otprilike. To veče odabrao sam put uz brdo, studentarija je uz radnike uvek bila.
Šljapkao sam do svog omiljenog mesta, video ljude za stolom koje poznajem i pridružio sam im se, jako nespretno. Prihvatili su me jer to je duh Kruševca, možeš imati mesto za stolom ako možeš otrpeti istinu o lice. Za istinom, naravno, nije bilo potrebe, bili su to sve drugari i razgovori su bili prijatni, zanimljivi, ali nisam se mnogo uključivao. Držao sam zagonetan osmeh zagledan u ulicu i maštao o tome kako će sve jednom da bude normalno. Ili je ovo bilo normalno a ono će biti ludo? Nisam više znao jer predugo traje.
Mislio sam o ljudima, koje poznajem i koje ću upoznati. Za ove tri godine studija naučio sam da kada dođem u KŠ, ne znam 80% ljudi, moram da ih ponovo učim. Novi mladi, spremni svet da osvoje. Njima sam se isto radovao, navijao za njih u iskrenoj želji da bezrazložna euforija pređe u razložnu a da im period tranzicije bude kratak.
Neko je započeo razgovor o ljubavi. Nisam je osećao ali sam bio spreman da je primim a i da je dam, bogami. Tema me na bi uključila da se nije prenela na lepotu, to mi je bila slaba tačka. Rekao sam samo:
-Ne slažem se. Lepota nije prolazna jer ne pada samo. Nekad se i diže, sve zavisi kojim očima gledaš.
Nemanja Petronijević
Rasinske Hronike 7
Rasinske Hronike 7
Ovaj put sam odlagao ali morao je da se desi. Put do Rasine, reke od Kruševca.
Mogao sam da biram put do reke, bilo mi je svejedno, ali odabrao sam put kroz grad, Vidovdanskom, kroz Bronks (gde sam kupio doručak) pa još pravo. Iznenadilo me je koliko je to pravo, pomislio sam da nema više reke od kada sam zadnji put tu prolazio. Prašina i automobili i onda i reka. Teče u istom pravcu kao i prošli put.
Hteo sam da odmah siđem ali nisam, zbunio sam se. Očekivao sam crkvu, ali naišao sam na spomenik crvenoarmejcima, misliio sam da su zamenili ta dva, nisu, crkva je bila skrivena prolećnim zelenilom (tamo sam pio vodu).
Onda sam sišao do sliva. Nije bilo gužve i to me je iznenadilo. Stari ljudi (oni još vole reku) i ja. Bilo je slobodnih klupa a ja sam seo na izbetoniranu stepenastu obalu, korak me je vodio u reku.
Ne bih se u Rasini kupao ni tad ni sad, nisam od onih koji lako ulaze u otvorene vode, umesto toga kupao sam pogled u nju, tačnije prao sam ga. Tekla je, neumorno, sa desna na levo od moje strane obale. Išla je kako je išla stotinama godina. Hiljadama.
Dugo sam gledao razmišljajući o metaforama. Život je jedna reka, svi smo to čuli, ne slažem se. Zato što teče? Život ne teče, možda ističe... život ponekad teče ali to su kratki intervali, brzi rafali između mrkih jezera i suvih korita. A teku i druge stvari, sve gušći oblaci na nebu, tekao je saobraćaj na mostu više moje glave, tekao je vetar preko mojih leđa pa i misli moga uma. Možda to reka najbolje radi ali reka nije život, život ne voli da teče, najsrećniji je kada miruje, uživa, kada ne mora da se bori, kada je sve po starom. Tek kada dođe očaj, ono grabi, beži i teče.
Onda sam video nešto što mi je polakomilo svu tu teoriju. Spustio sam pogled sa toka na stepenasti beton i video kako iz sitne pukotine niče zdrava kamilica, procvetala. Njihala se na vetru i pobedila me je svojim argumentima. Život jeste borba, život zauzima prostor, hrani se, istrajava da ne umre snagom svih pora svog postojanja pa se i zamnoži te nastavi ciklus još jedan krug.
-Ali nije reka, Kamilice.- rekoh ja cvetu- Život je most a reka je sve ostalo što dolazi, što prolazi kroz život, i voda i ribe i granje. Pa most kako se postavi i koliko izdrži, dok i sam ne postane reka da svojim ostacima gulji druge mostove.
Kamilica je klimala svojim laticama.
-Više bih voleo da sam most nego reka, svakako.- nastavih ja- Jer kroz most sve prođe i ode a reka sve što ima sa sobom nosi dok se ne rastoči.
Na to Kamilica nije znala šta da mi kaže. Čekala je svoju pčelu, verovatno, gubila je fokus. Pogladio sam njene latice sa namerom da je uberem i popijem, ali nisam. Lepa je, zdrava je i usamljena u svom betonu, kao ja na svom. Braću ja ovde dogodine kada se bude valjano razmnožila.
Nemanja Petronijević
Rasinske Hronike 6
Rasinske Hronike
Otišao sam na Kosturnicu da sednem. Imao sam sendvič sa sobom, kupovan, šunka, jaje kuvano, tri kriške kiselog krastavca i dva kruga providnog celofana da ga drže. Bilo je jutro i bilo je sunčano, ono vreme u godini kada se mrzneš u hladu a čim izađeš na zrake sunca krenu graške znoja da se okupljaju na mestima gde se garderoba preklapa. Ja sam se, naivan, obukao između ta dva klimatska stanja, nisam hteo da biram stranu.
Ispalo je da su sve klupe bile zauzete ili poluzauzete a pošto nisam hteo da delim sendvič ni pogledom, odlučih se da se smestim nešto dalje, na rub spomenika “prijateljstva Grčke i Srbije”, okrenut da gledam sveže pokošenu travu.
Gotivio sam taj spomenik. Daleko od toga da mi je činio katarzu ali mi je pričao priču između redova. Srbija i Grčka, majke, zagrljene i oslonjene jedna na drugu, zagledane ispred u nešto, gledaju sa strepnjom, kao da usud čekaju. Jedna je malo iza druge, krije se. Nisam ni znao koja je koja, bitno je da su bile bliske, u nedaći. Postojao je mit vezan za ovaj spomenik: Kaže, toliko su ga premeštali po ovoj Kosturnici zadnjih godina da ako ubrzaš to vreme, videćeš kako majka Srbija i majka Grčka plešu valcer. Što se mene tiče, sada su bile na pravom mestu, u skromnom uglu , nenametljive, tihe, majčinski spremne da podele parče platoa za mamurnog prolaznika da pojede svoj sendvič.
Dok sam obrtao onaj celofan da dođem do jestivog dela počeo sam da igram svoju opsesivno kompulsivnu igru koju igram često kada sam sam i kada sam dokon. Naime, kada mi otpočne dan ili kada promenim grad ja zveram u ljude, tražim poznato lice. I kada naletim na poznato, tu se zaustavim, zavisno kakav mi je odnos sa tom osobom, takav mi je ceo dan, to je moje sujeverje.
Sendvič sam jeo polako i tupo. Bio je to klasičan sendvič sa šunkom, nije mogao biti ni bolji ni gori. I do trećine jeđe ne videh nikog da mi upali lampicu, prolaznici sve stari ili poslovni, nisu moji ljudi izgleda. Negde na drugoj trećini sendviča videh ili mi se učini da videh nastavnika svog od petog do osmog razreda, kako prolazi tek na drugom kraju parka. Kao nastavnik bio je blago neurotičan i pomalo sam ga se plašio pa sam odlučio da to ipak nije on i da ću dalje čekati vesnika svog dana.
Pri samom kraju sendviča, kada sa već krenuo da se borim sa zalogajima, ugledah nju, bivšu, ali ne sad tamo neku bivšu već bivšu devojku što mi je još uvek sveža rana. Nesvesno sam ustao da je bolje pogledam i tu sam se zeznuo jer me je videla i prišla.
-Zdravo.- rekla je
-Kako si?- rekao sam bez zdravo.
-Evo, dobro sam, završavam neke poslove.-rekla je
-Evo, i ja sam dobro.- rekoh bez da me pita- izašao malo da izbistrim misli.
-Lep je dan.- reče
-Jeste.- rekoh stezajući sendvič.
(pauza)
-Pa, kako ti idu misli?- upitala je
-Evo, upravo mi je stigao nov materijal.
-Uživaj u tome.- okrenula se i nastavila svoj put- Vidimo se.
-Hoću, hvala.
Otišla je. Ostavila me sa mislima i sendvičom, jedan kolut krastavca otkotrljao se u travu. ostatak obroka sam okačio o kantu.
Seo sam ponovo, naslonio svoja leđa na hladne skute majčinskih država i zagledao se u nebo i krošnje, bio je to lep prizor i slikao bih ga da nisam mislio da će ljudi misliti da pravim selfi.
Tada su mi misli pogurale naum: Ipak je ono bio moj nastavnik iz osnovne, moj vesnik. Dan će mi biti neurotičan i strašljiv, alternativa je svakako bila gora.
Nemanja Petronijević
