Rasinske Hronike 4
Rasinske Hronike 4
Žurio sam na autobusku stanicu. Bivši cimer mi je slao zaostale stvari koje su se vukle po Prestolnici, ispalo je da se neću brzo vraćati na studije. Žurio sam jer sam kasnio, bilo je prohladno i nisam hteo da se mrznem čekajući bus.
Idući do tamo razmišljao sam o svemu i svačemu dok sam noge pustio da same hodaju, znale su put i tabanale ga jedno hiljadu puta. Razmišljao sam i o tom putu za Beograd: tri sata dosade plus prazan mobilni kada stigneš, grč u kolenima. Sada bi mi dobrodošao, sada bih kupio kartu tri dana ranije i bio petnaest minuta pre polaska busa, spreman da zapalim poslednju pred put. Ovako, lenjo sam kasnio, nezainteresovan da nazad teglim stvari.
Bio sam blizu. Izbijao sam na ono stepenište pred kraj Partizanskih kurira i pogled mi puče na verovatno najmanje lep prizor kojim Kruševac može da se diči, na gungulu u saobraćaju, buseve, kamione i njihove sirene, na busku, železničku i sivo parče paperjastog smoga koje se kovitlalo iznad. Prikladan prizor, što veći i značajniji grad to nezgrapnija i manje lepa buska stanica. Slika progresa mora se održati, nikne li neka paprat iz suve zemlje, biće to bruka za ceo grad.
No prizoru se pridružio novopridošli bus koji je trebalo da čekam te se stuštih do stanice.
Čekao sam da vozač završi sa putnicima da bih uzeo svoje stvari. Cimer je pakovao, nije žalio. Jedna torba knjiga, previše teška da bi se lako nosila, i jedna oveća torba posteljine, previše robusna da bi se elegantno nosila.
Studentska dilema: taksi ili pakla cigareta? Pobeđuje pakla, prednost domaćeg terena je presudila.
Bila je to Pirova pobeda, vraćajući se istim putem već sam na stepeništu dvaput za odmor stao. Prohladnu klimu ranog jutra zamenila je sparina prvog jasnog sunca. Graške znoja, skinuo bih jaknu da je imam gde.
Žonglirajući torbe stigao sam do one kaldrmisane uličice sa klupicama. Odlučio sam da se spustim na neku od klupa i zapitam se šta sada da radim sa svojim životom. Na ulici je pisalo Karadžićeva, nisam to znao. Naravno da nisam seo na prvu klupu, to rade amateri, već sam zašao dublje u ulicu i odabrao sledeću.
Razvukao sam torbe, razbaškario se, skupio sam oči i osmotrio zvezdu. Zubato, varljivo, daleko je sunce; a opet dovoljno da grozničavo kuva.
Zagledan tako nisam ni primetio da je neka cura došla i sela na obližnju klupu. Imala je kosu farbanu u plavo mora, glomazne slušalice na ušima i lice prijatno za gledanje. I ona sama bila je zalutala iz nekog drugog vremena, po mojoj proceni iz godine dvehiljadedesete, kada se sajberpank vraćao u modu zbog procvata internet serija.
Neko vreme sam se pitao da li da je pitam nešto, razbijem led, započnem konverzaciju ali mi ništa dovoljno dobro nije padalo na pamet. Još su me one torbe, na neki način, dodatno brukale, na kraju sam sačekao da ona ode kako bih bez stida mogao da nastavim da teglim svoj lom.
N.P.
ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ПОЕЗИЈЕ
СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ
21. март 2021.
СЕЋАМ СЕ ПЕСНИКА
Јован Дучић (1871-1943)
Поводом 150 година од рођења Јована Дучића ( прихватамо годину рођења коју је усвојила САНУ) и 120 година од објављивања његове прве књиге поезије (Пјесме, 1901),Светски дан поезије 2021. посвећујемо великом српском лиричару, грађанину света, дипломати, филозофу... Избор из Дучићеве поезије и прозе као и реч о делу великог песника припремили су: Гордана Симић, Љубиша Ђидић, Гордана Влаховић, Мирјана Гашић и Лидија Ужаревић. Уредник програма: Јелена Протић Петронијевић.
Као увод, песма Јована Дучића за све нас који га радо читамо и за оне који ће тек читати и писати поезију...
БЕСКРАЈНА ПЕСМА
Ви што се још нисте јавили из гнездâ,
Чија срца трепте још у капљи росе,
Чију страсну душу још ветрови носе,
И чији дах топли струји с мирних звезда –
Кад небројне очи отворите, када
Пружите спрам сунца безброј својих рука,
Све шуме без конца и мора без лука
Ваш светли долазак поздравиће тада.
И сви поплављени у сунчаној киши,
Тамо, где малочас, у тренути страшне,
Збацисмо одећу и сандале прашне,
Стајаћете бољи, силнији и виши.
Тако опијени већ од прве чаше,
У екстази звука и сјаја што плине –
Пружићете бразду да свирепо мине
Њивом, где још чами зимско зрно наше.
Али ко ће тада бити међу вама
У тај дан без сумње, без бола, без сене,
Невидљивом нити привезан за мене,
Да одвојен стане међу хиљадама?
И као ја некад у данима овим,
У вечерњој немој агонији мора,
Да донесе, мрачну, као песму бора,
Стару песму туге међ људима новим?
Снимак песме СРЦЕ, говори Гордана Симић
Јован Дучић, Писмо из Италије (Градови и химере)
„Кад нам је двадесет година, ми на римским улицама мислимо на стотине генерација лепих римских жена које су прошле тим путима. У тридесетој години, ми овде мислимо на старинске римске хероје и тражимо по путу Апији стопе далеких цезарских легија. У четрдесетој, мислимо на античке беседнике и мудраце. У педесетој, на мученике и светитеље. Има наше срце једно своје доба Петрониуса и Лукулуса, друго Сципиона и Помпеја, треће Цицерона и Сенеке, четврто светог Павла и свете Цецилије
Јер ни на једној стопи наше земље није дуже боравила људска мисао, ни више оставила трага људска енергија.
Никад Рим није лепши него ноћу, и нигде ноћ није лепша него у Риму. Има улица и пијаца које никад нисам видео друкче него ноћу, и којима никад нисам знао име и правац. Такве су улице у Borgo Vecchio, и квартовима у којима живе мали људи, где се прозори погасе већ од првог мрака, и где је тишина дубока као ноћно море …”
Дучићеви путописни списи упућују на помисао да је песник вештији путописац него што би се у први мах могло закључити. Његов песнички опус знатно је богатији од прозног, али се у песниковој прози осећа поетско-лирски осврт на европске градове које посећује. Реченица је јасна, сликовита и топла. Дескрипција привлачи читаоца и позива на заједничко путовање. Ако отворимо странице Дучићевих путописа, за тили час са хладних Алпа можемо отићи до пролећних дана у Паризу или песниковог омиљеног римског пејзажа...
Па, отворио странице ових путописа и кренимо на пут са Јованом Дучићем...
Мирјана Гашић
ЈОВАН ДУЧИЋ
Године 1899. Јован Дучић у Дубровнику
са младим пријатељем Јованом Ђајом
гледа јадрански талас
како се упорно упиње о обалу
Један век потом
тамо су пале неке бомбе
испаљивала су их погрешна браћа
после је ту саграђен модеран кафић
све се променило, чак и браћа
само је онај јадничак талас остао исти
својом упорношћу
С једним старим пријатељем из Требиња
гледао је 1920. Леотар,
један ветар му је упорно ударао у леђа
на истом месту никла је касније
прелепа Дучићева црква
у коју је и сам ушао,
све се променило
само је онај јадничак ветар остао исти
својом упорношћу
Био сам на оба места Дучићевим трагом
није ми сметало да будем јадничак
не волим замене
2017.
Љубиша Ђидић
Са Црквине, уз Дучића
Оно ти личи, кад се из билећког камењара спустиш, на прави праг Медитерана. Топло, питомо разбашкарено на обе обале Требишњице, у благом успону на околна брда. Требиње. Он, кнез песника, миљеник жена, отмени дипломата, хваљен и завидљиво нападан, винут из херцеговачке скучености до светских видика, Јован Дучић. Скоро да су синоними. Требиње на сваком кораку с поносом истиче свог славног земљака. Песник затвара круг својим закаснелим враћањем на врх брега именом Црквина, да у новодигнутој цркви по узору на Грачаницу добије своје коначно пребивалиште.
Да у човеку постоји жеља да се истакне и потврди, да му није довољно завичајно делање, но да тражи свом таленту меру у свету, да су даљине и видокрузи, слућени са прага, примамљиви, Дучић је записао у Белешкама о себи: ,, Велики брег Леутар који се диже изнад мог родног Требиња, као модро платно између неба и земље, носи илирско или грчко име по речи елефтерија, што значи слобода. Са овог се брега види по ведром дану, преко мора које је у близини, обала Италије. Тај велики видокруг, који није био без утицаја на мој завичај и његове људе...”
Колико год узлетео, и на дугом се лету одржао и задржао, песник ће се окренути свом далеком почетку:
Први пут небо ту засијало
На људску срећу и болове;
Ходисмо туд, где све је клијало,
Само Бог и ја кроз те долове...
Ја одох даље новим мукама,
До звезда брод је мој узлетео;
А држим и сад још у рукама
Неки цвет црн што ту је цветао.
Тестаментарна воља песникова испуњена је дана 22. октобра 2000. године, чекана пуних педесет седам година. Естета, доследан у избору места вечног мира. Са Црквине над градом блиста Херцеговачка Грачаница, добацујући погледе ка Леутару, док се у зеленим водама Требишњице у удолини по вас цели дан огледа Арсланагића мост, тај бели углачани од хода, патином превучени, неземаљске лепоте Нарцис. А песник у хладу црквеном изван времена и близак звездама подсећа :
С мора на чијој црној плочи
Сва мирна сунца седају,
До на брег смрти, с кога очи
На оба света гледају.
Понор на понор, где год сину
С небеске светле чистине...
Док путић најзад једном мину
Између сна истине.
Тај пухор сна и замора,
пењи се тихо, зимзелене,
уз плочу бледог мрамора.
Гордана Влаховић
Снимак песме АКОРДИ, говори Лидија Ужаревић
Koнкурс за младе песнике
На иницијативу Министарства културе и информисања Републике Србије, Завод за проучавање културног развитка расписује јавни позив за
Књижевни конкурс
„НОВИЦА ТАДИЋ“
за младе песнике
Конкурс се расписује у знак сећања на песника Новицу Тадића, чији је опус обележио српску поезију на размеђу 20. и 21. века и чији ауторски статус превладава све поетичке и друге поделе на актуелној књижевној сцени, а у циљу подстицања стваралаштва младих песника на српском језику. Конкурс је први пут расписан 2018. године.
ПРОПОЗИЦИЈЕ:
Право учешћа на конкурсу имају сви песници који у тренутку расписивања конкурса нису навршили више од 35 година живота и који пишу на српском језику, без обзира у којој држави живе.
Необјављене рукописе песничких збирки, обима до пет ауторских табака (80 ауторских страница), аутори треба да доставе искључиво поштом, у пет штампаних примерака, на адресу: Завод за проучавање културног развитка, Риге од Фере 4, 11 000 Београд (са назнаком: Конкурс „Новица Тадић“). Радови се потписују шифром, на првој страни рукописа, изнад наслова. Уз рукописе у посебном затвореном коверту треба доставити решење шифре, са следећим подацима: шифра, име и презиме, адреса, број телефона, електронска адреса и година рођења.
Аутор на конкурс може послати само један рукопис. Раније објављивани и награђивани радови, избори из претходно објављиваних збирки песама и радови потписани именом и презименом уместо шифром неће бити узимани у обзир.
Петочлана комисија ће прегледати све приспеле радове и изабрати највише три рукописа, а резултати конкурса ће бити објављени најкасније до 17. јула 2021. године, дана рођења Новице Тадића.
НАГРАДЕ:
Добитници ће бити награђени плакетом са ликом Новице Тадића, објављивањем награђених рукописа у оквиру едиције „Присуства“, названој по првој песничкој збирци Новице Тадића, покренутој у оквиру издавачке делатности Завода за проучавање културног развитка, као и новчаним износом из наградног фонда од укупно 100.000 динара нето, који ће бити исплаћен у виду ауторског хонорара за објављену збирку.
Рок за слање рукописа је 27. април 2021. године.
Све додатне информације о конкурсу могуће је добити путем електронске адресе vladimir.kolaric@zaprokul.org.rs или на телефон 011 2637 565.
ТАКМИЧЕЊЕ РЕЦИТАТОРА ГРАДА КРУШЕВЦА- средњи узраст
Такмичење рецитатора града Крушевца је данас, 12. марта 2021. године завршено у Белој сали КЦК, такмичењем рецитатора за средњи узраст од петог до осмог разреда основних школа.
Све фотографије можете погледати на Фејсбук страници кцк:
ТАКМИЧЕЊЕ РЕЦИТАТОРА ГРАДА КРУШЕВЦА- други дан
Такмичење рецитатора града Крушевца је данас, 12. марта 2021. године настављено у Парохијском дому Цркве Лазарице, такмичењем рецитатора за старији узраст из средњих школа.
ТАКМИЧЕЊЕ РЕЦИТАТОРА ГРАДА КРУШЕВЦА
У Белој сали Културног центра Крушевац, у четвртак 11. марта 2021. године, почело је Такмичење рецитатора града Крушевца, за млађи узраст, а у петак, 12. марта се наставља за старији узраст.
Rasinske Hronike 3
Nas dvojica, hteli smo da pogledamo Kruševac sa visine ali i iz blizine te smo odabrali krovove Češlja za lokaciju. To je onaj kompleks zgrada koje opkoljavaju glavnu ulicu od spomenika pa do semofora i ja sam ih, lično, voleo. Odisale su duhom minulih vremena, pre nego što su staklo i gvožđe zamenile stil u arhitekturi i sa njih si mogao da vidiš svaki kvart Kruševca, ako si znao u šta gledaš.
Ali bez uspeha.
Pre samo pet godina mogao si da se uzvereš na te zgrade i sa njih da posmatraš prolaznike i pitaš se koliko su sitni odavde, koliko su ništavni, a sada je na svakom izlazu na krov stojao katanac ili dva.
-Brane ljudi svoju imovinu.- reče drug.
-I nebo.- složio sam se.
Nije bilo ljutnje. Obišli smo sve zgrade, svuda isto.
-Sećaš li se,- poče drug- kada smo bežali iz škole, ali bilo je mnogo hladno, znači januar..
-Da,- sećao sam se ja- imali smo dvočas i nula dinara. Sat i po vremena proveli smo u ovom liftu. Vozili smo se gore-dole i dole-gore...
Sve zgrade, i sa jedne i sa druge strane ulice. Neke od njih čak nisu imale izlaz na krov. Bili smo toliko uporni da smo zvali i drugaricu čija je baba potvrđeno živela u zgradama Češlja, odazvala se. Od nje smo locirali i babu, za koju se ispostavilo da je živa i zdrava, ista onakva kakvu smo je viđali dok smo išli u srednju. Baka nas je uputila ka predsedniku stanara po ključ, za koga se ispostavilo da nije kući, jer verovatno radi drugu. Tako da se nas troje, drug, drugarica i ja, uputilo ka betonskom parku koji je bio odmah tu između zgrada, a ne na krov.
Betonski park je bio prometno mesto ali tada prazno. Seli smo tamo gde nam niko ne bi stao na put i pripalili cigarete, svako svoje. Nismo mogli da se ne prisetimo srednje škole.
-Misliš li da smo sada odrasli?- upita ona.
-Ne.- odgovori drug.
-Da smo pametniji?- upita ona.
-Malo.- rekoh ja – Neprimetno.
-Zašto malo?
-Zato što je malo vremena prošlo a vreme sporo ide danas.- rekoh pa nastavih- Sada vam je vreme kao sat sa zupčanicima. I negde je neko stavio čačkalicu međ’ zupčanike. To vam je trenutna istorija i trenutno naš život.
-Dal’ će da se pamti ovo u istoriji?- upita drug.
-Zašto bi neko pamtio vreme kada je vreme usporilo?
-Pisaće fusnota.- reče ona.
Prolaznici su prolazili, neki klinci.
-Vidite.- pokazao sam na njih- Evo dokaza da se vreme zaglavilo: Moda danas je ista kao devedesetih. Pogledajte farmerice, te kožnjake, iste devedesete, samo šarenije.
-Stalno si negativan.- reče mi ona.
-Tako je.- složio sam se ja- A negativan sam jer imam ukusa. Toga se ne odričem ni za kakvo društvo.
-A kada si negativan i imaš ukusa: nemaš koronu.- reče drug.
-Tako je!- složih se ja a ostatak večeri razmišljao sam o virusu koji bi pravio baš tu selekciju, na nivou ukusa. Da li bi svet bio bolji ili bi se raspao?
N.P.
